Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 331

годину царевања Марка Аврелија. дакле 1(56. г. по Р. Хр. По свједоча-нству Иринијеву св. Поликарп је „писао многе посланнце које свима црквама ради њнхова утврђења, које некој браћи. настављајући и савјетујућн их." Блаж. Јероннм на једном мјесту пшпе, да је св. Поликарп писао протпв Евијона, на другом пак примјећује о том да су њему — .Терониму — незаслужено припнсивали латпнскн прпјевод писама Поликарпових. Пр. Максим спомпње посланицу Поликарпову атинској цркви. Но од многих посланица овог апостолског мужа вријеме нам је сачувало само једну — посланицу в Филипљанима, коју је он написао наскоро поелије мученпчке смрти св. Игњатија. Посланица Филипл.анима изазвана је била молбом Хришћана града Филипи, да нм се припошл.у копије посланица св. Игњатија к Поликарпу н другим Хришћанима и да им бпроведе писмо цркви антихијској. Еппскоп Смнрнскп испуњавајући њихову молбу, послије одобрења благочашћа и вјерс Филипљана, даје им у својој носланици низ хришћански настава. Тако их он учи, да се усавршавају у плодотворној вјери у Исуса Христа, а особено даје наставе брачнима, удовицама, ђаконима, младићима, свештеницпма. „Свештеници, пише св. Иоликарп, ваља да буду сажаљевајући и мплостиви према свијема; да обрађају заблуђеле, да поход^ сваког немоћног, да нагледају биједне, сироте и удовице, да се чувају сваког гњева, пристрасности и неправде у суду, да се удаљују од користољубља, да не буду лаковјерни у оговарању кога му драго, ни одвпше строгн у суду." Надаље велики проповједник нредохрањује од јеретика говорећи: Ко не (Наотавиће се.)

исповиједа, да је Исус Христос дошао у тијелу, антихрист је; ко не признаје свједоџбе крстне, тај је од ђавола; ко буде кварио науку Господњу по својој вољи и стане одрицатп васкрсење и суд, то је првенац сатанин." У сред мучних прилика, у којима су Хришћани живјели, св. Поликарп их опомиње на постојанство у вјери и трпл^ењу по примјеру онога, „којп је све претрппо за нас, да би ми живјели у њему;" при том наводи за примјер и велике исповједнике вјере, блаж. Игњатија, Зосима и Руфа. Прн свршетку посланице Филинљанима указује Поликарп, на једну жалосну околност. Један црквени свештенпк, Валент, и његова жена показаше се кривима у похлепи или пријевари. Св. Поликарп упућује Фнлипљане, да буду према истима снисходљивп, и да се моле, да их Господ удостоји истшштог покајања. Због тога случаја он п предохрањује тако силно цркву против гријеха похлепе. Св. Поликарп говори у својој посланици највише ријечима Еванђеља и посланнца апостолскнх; а особено позајмљује он многе реченице из I. посланице апостола Петра. 0 достојанству посланице Поликарпове говори ученик његов св. Иринеј, да „они, којн се брину за своје спасење могу вндјети у њој карактер вјере Поликарпове и приповпјед истине." Заиста, у њој видтшо јасна свједочанства и о Божанству Сина Божија, и о вачовјечењу Исуса Христа, и о значају смрти Нзегове, н о васкрсењу мртвпх. Евсевије прнводи из посланице Поликарпове многа мјеста а при том примјечава, да је она у великом поштовању код Хришћана. Она се, по ријечима блаж. Јероннма, у његово вријеме читала у Азиским црквама при богослужењу.

Босанска цркна за вријеме краљева. По домаћим п страним изворима, пише Монах Генадија.

Та неколико је годииа већ како прибирам по књижуринама о Богумилима босанским, а све с' тога, да би сам себе увјерио да је бар налик на оно што се до сад о њима написало, а у гато ја ко невјерни Тома нисам могао вјеровати.

Тражио сам факта. И све што сам више о тој ствари разбнрао, све сам впшо куриозитета иалазио, док се напосљетку све те књижурине, анали и посланпце у лаж не претворише, и то у врло комичном облику: са разбијеном главом,