Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 324

највеће муке па и умријети, него похулити на Бога. Из јеванђелске повјестп знамо да је Спаситељ рекао својпјем ученицима: „непријатељи ваши гонеИи вас, ружи%е вас , затварати и на сваке муке метсти имена ради мога^ па кад све то прстрпите би%е велика наплата ваша на небесима, гдје %ете тлучити вијенац правде. и И заиста апостоли су вољели и најжешће муке претрпити па и живот изгубити, него да се Христа одреку и каменом на његову науку баце. Св. апостол Петар биоје стрмоглавице на крсту разапет, а није се хтјео одрећи Бога и божаствене науке. Павле драговољно пострада за Господа и би мачем посјечен, но не заборави Хрнстовијех ријечи: „ Не убојавајте се од онијех, који убијају тијело, а душу не могу да тгогубе. " Сви остали апостоли иоднијели су велике муке ради Христа и његове науке, којој су свагда остали вјерни. Кад би их Јудеји ухватили, мучили, у тамницу бацали и најпошље пустили из затвора, они би опет проповиједали Јеванђеље. Исто то чинили су св. оци, а и други ( богољубиви људп. Наши прађедови на пушци и на ножу чували су св. православље, а свештеници гледали су кад ће као жртва пасти у руке непријатељске, али при свем нису клонули духом, него су храбрили хришћанске борце и Богу се молили за њих. Никад се нису обзирали на опасности, које су их сусретале при обављању свештеничкијех дужности. Коме од нас нису позната страдања, која су нашп прађедови са своијем духовницима претрпили? Ко од нас није чуо у какву су они ватру газили, све ради свете вјере своје и српског имена? Ко напошљсдак није дознао за њихово храбро и јуначко пожртвовање? Али за све Господ их је највећма наградио на небу, а њпхови потомци не заборављају их овдје, већ их помињу, хвале, славе и за душе њихове Богу се моле, што ће се чинити док је Србина и српскога рода. Од нас, који данас у слободи живимо, не тражи се толико иожртвовања; нама јс много лакше у овом добу бранити и чувати своју свету вјвру и народност, јер имамо разне потпоре, а дата нам је слобода, коју прије нијесмо уживали. Но при свему томе многи се иоказују хладнокрвни према вјери својој и да је само то него за малу ствар псују и грде.

Св. 8

Све што је до сад речено нека опамети хулитеље, јер је хула највеће безакоње, а при том је велика неблагодарност говорити против спаса и благодјетеља свога. Кад се промислимо добро и разбистримо опрезно, видјећемо да нам тај грјех ни с које стране не користи. Свп грјехови у оиште кваре душу, а неки и душу и тијело, ради чега треба да их избјегавамо и да их се клонимо као од смртоносне змије, јер не видимо да уједају а трују, не видимо да бију а убијају, не чујемо да куну а проклињу, не водећи у ватру запаљују, не бацајући у воду топе. Неки грјехови дају окорјелом тијелу сладости и уживање ради чега се безумни варају и падају у несрећу, као тице на замке или рибе на удицу. Али поменути грјех нема никаква вкуса, сласти ни добитка, а ни тијелу не користи, него га као што је прије речено штети, не користи ни здрављу пошто човјек губи старање божије о себи, а и већина болести долази због неиспуњавања закона божијег: „ страх господњи додаје дсше а безбожницима се године ирекраКују." (Приче Сол. X 27.). Даље нема човјек мира ни спокојства, јер га савјест мучи и гризе. Тешко је таквом грјешнику помислити на смрт, боји се и мучи, плаче и помаже, зове сроднике у помоћ кад му се душа од тијела растаје, они му не помажу. Реци сад хулитељу кад те нечастиви наврати да хулиш, какав интерес имаш? које си се сладости насладио, какав ли добитак страшћу хуле стекао? да ли си излијечио какву болест тијем, што си бешчастио име божије, или ти се угасила страст ? да ли си умањио тугу и надокнадио какву штету евоју? Зар не видиш, да си поред велике ране и штету направио, јер ондје гдје је била само једна и то тјелесна болест, додао си друге болести на душу, чија је штета већа од оне, коју си имао примити за прву болест ?! Добре и благодарне слуге не само да не хуле саме господаре своје, него не трпе да им ко други хрђаво говори о господарима. . Тако многн према своме цару, да би му се показао вјеран, не псује га сам, а не трпи ни друге да га пред њим псују. А колико више треба да поштујсмо небесног цара? Не само да не треба викати на њ', већ кад помињемо његово свето име, треба да скочимо са земље на ноге, скинувшн капу с' главе да о Њему говоримо, као што су

Б.-Х. ИСТОЧНИК