Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 448

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11 и 12

жалост и примјетити може, да овдје ондје у по г,1Је којој српској православној кућп и изостане по који од божићљих обичаја наших, опет побожни Србин слави свој Божић што најбоље може и најљепше умије. Свагдје је, може се рећи, и код богата и код сиромашна, код сељана и код варошана, једно то, да се на дому (у главноме) слави Божић по народпијем лијепијем обичајима, у црквп дивпим обредима н усхићавајућим пјесмама, а на састанку „миробожењем". Срећни су то моменти већ и при самој ио мисли на божићње славље, јер и пред њом већ изчезавају плп се бар за вријеме губе из свијести наше свсколпке иезгоде, које сусретају п терете евакога без разлике у живовању његову. Човјек ее чпето препородн, и за претуренијех ирплика п пепрплика пма само срећу пред очпма. — Не зпам, има лп кога од етарнјих, комс на бадљи дан у вече не овладају дугаом представе о сланл,у рођеља Хрпетова, ејећајући се уједно п прплика, V којпма су ове пли оне године провађали божићне дневе. Дјеца су, по природп својој, потчињеиа вшпе сили спољашљих утпцаја п добро мотре на све, и памте оно, што виде п чују. За то дапп дјетпњства и јесу прве п пајважнпје школе живота, јер „што ее коме у дјетињству у Душу посије, то му послије из душе нпкпс." н. п. Између свнју нашпјех обичаја, с којпма, без зазора, можемо само да се ионоепмо, постојп о Божићу и обпчај „Вертепа", којн је и по нашој Босни и кршној Херцеговпнн на многпм странама одомаћен, али се само нс врши евуда једнако. Не знам, да ли ее о томе икад игдје ппсало, иа да би се послужити могао, да изложим најсходнији начин, кад се већ по многијем мјестима за тпјем тежн, да се и „Вертеп" међу божићље наше обичаје у школама уведе. ' Нема еумње, да нри „ношењу вертепа" може бити и злоуиотреба и неумјесних орација, које најмање учцтељу, који је с дјецом уз вертеп, могу на дику да поелуже. Иначе се „вертеп" може сматрати као васпитано и врло поучно средство, а представе, које ее њиме збивају, велике су радости дјечији. „И тичица у гори Божпћу се весели" каже српска народна пословпца; а прото, Никола Беговпћ, у својој књизи „Живот и обичаји Срба Граничара" надовезује о њој јошово: „Сви филозофи по свијету да се састану на једноме мјесту, па да они ову нашу поеловицу проуче, они би се поклонили пред народом, и

еваки би се врло радо приљубио имену и ионосу србинскоме!" — Тако је. Но прије, него што пријеђем на саму ствар, — на вертеп и његово „позоришно друштво" мислим, да не ће битп излишно, ако споменем по библији овдје још неке моменте, који се збише баш рођењем Христовим, како би нам каснија представа што јаснија била ; У вријеме, каће се родити Христос, била је јудејека земља Римска област. Римски ћесар Август наредн, да се сви становницн његова царства преппшу, и то у мјесту, гдје се ко родпо. Јосиф, као Давидов потомак, морао је ради тога ићи у Витлејем, а Марија га је пратнла по божанском наређењу. Заповијесг овога незна,божачког цара морала се издати, да се испунп божије наређење п пророштва пророка Михеја, да ће се у маломе Витлејему родити Месија, цар Израпљски (Мат. 5, 2) Кад су дошли у Витлејем, ннјесу могли Јосиф и Марпја наћи конака ни у једној кући од силнога свнјета, који се ту ради преписа слегао био, већ се морадоше склонптп у једну пастирску пећиницу, гдје су чобанп стадо затваралп, и ту око пола ноћи роди Марпја Сиасиоца свега свнјета, Иеуса Христа. Јосиф и Марија били су сиротни, а мјесто, гдје се Христос родио, још сиротније. Пећиница, пелене п јасле, били су знаци пајнижег понижења божијег сипа, као огледало свијету, како Бог осуђује свјетеки блесак и прекомјерну угодност и раскошност. Сиротни п прости паетири, који недалеко од ове пећине чуваше своје стадо, удостојише ее, први божије милости, јер им се јавпше анђели у небеској свјетлости, која се просу на сву околину витлејемску, пјевајући похвалну г пјесму: „Слава Богу на небу, мир нека је на земл.и, међ' људима добра воља". Пастири, први, по анђеоском упуству, одоше пећини, впдјеше Господа, и вратише се славећи и хвалећи га. Све то лијепо знаду наша школска дјеца да приповиједају, већ од првог разреда основне српске школе; а знаду и то, да ее слама на бадњи дан у вече посипље по нашим кућама за спомен оиог мјесга, гдје се Христос родио, а полазник (полажајник) полази нашс куће за спомен пастирског полажења Христа. И о мудрацпма од истока (Гашпару, Мелхпјору и Вадтазару) умију нам дјеца, што у