Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 90

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

чистоћу, те се не квари неваљалством и хрђавим иомислима; благо ономе, који умним* очима свагда гдеда иред собом Вога свуда ирисутнога; благо ономе, који воли спасавајуће кајање, које му душу убијели, очисти и опере; благо ономе, који мрзи на гријех. 0 ! блажен је онај, који познаје Спаситеља и саздатеља свога, и заиста је блажен и преблажен, и сто пута блажен, и блаженству његовом нејма мјере ни краја, он ке као .љубими и мили син примљен бити у наручја Оца небеснога, уврстиће; се у збор анђелски, и прославиће га Господ вјечнтом славом, украсиће га вјепцом и наградом иепропадљивом, назваће га сииом свјетлости, нахраниће га хљебом небесним с дрвета живота, које је у сред раја (Апокал. 2, 7.); обућиће га у одјећу бијелу, и биће уписано име његово у књигу живота, те се неће избрисати из ње нпгда (Апокал 3, 5.); и посадиће га Гоепод до себе и добпће све, и онда ће га назватн Господ н сином и другом својим (Апокал. 21, !).). * «• * Познајмо браћо, своје високо достојанство, своје одличје, познајмо неизмјерну и велику славу и блаженство, које нам је спремљено у вјечности. Свију нас тамо чека Отац небеснн, он нас свију зове к себи: „ Одите мени сви који ств уморени и тешко обремењени " вели нам Он; свакога зове Он, ннкога не изоставља; али се сви не осврћу на тај очински позив, нијесу то све овце из његовога светога стада, па има их и таквијех и баш доста, који не познају његове свете науке; не познају његове спасавајуће благодати; они ће бити као онп, који н( и/и^гацш крлчкон одјждм , Тв неће моћп ући у стан небеснн, остаће на пољу, н тада ће се љуто кајати и плакати непрестано; молиће за милост,

али је не ће добити; не нознајем вас, ајте од мене, рећи ће им онда Господ, те ће поћн у муку вјочну. Док још; имамо времена, доклен нам још срце куца у прсима, док нам се још није прекииуо конац нагиег земаљског живота, завирнмо подубље у душу своју, иромислимо шта себи спремамо, осврнимо се око себе и заиитајмо се: да не стојимо на крају пропасти, из које не можемо изићи? Да не идемо вшпе ио иуту пропастн. Станте, тргнимо се на траг; чујте како Госиод опомиње грјешиу душу, и како је зовек себи: „Ј;>ашто ти грјешниче, мене остави? Заш го се ти клонпш онога, који те воли?. Опомени се да сам се ја за рад тебе родио од Дјеве, н прнмих вид слуге; ради тебе сам младенац био; био сам као ништји, понизпо се, жпвио на земљи, мучио се, прогонство, укор срамоту, ругло, ране, пљување, подсмијех и сваке муке триио сам, иа најпошље погрдном смрћу — смрт на крсту поднио. Све сам ја то ради твога спасења учинио. Сишао с неба да тебе на небо подигнем; понизио се да тебе узвисим обореног и погаженог; убог био, да тебе сиромаха обогатим; срамоту поднио да тебе осрамоћена прославим; ране трпио да тебе поврјеђена исцијелим; умро сам, да тебе ожпвим мртвога, Тп си сгријешио, а ја сам твој гријех на себе узео; ти крив, а ја казну претрпнх ; тн си дужник, а ја за тебе дуг испдатих; ти бијаше на смрт осуђен, а ја за тебе умријех. М на те све моје муке и страдања за те, ништа ме баш није нагоннло, него моја права љубав к теби. Па зашто дакле самовољно ову моју љубав занемарујеш, па сам себе оћеш да убијеш." (Из сочпн. св. Тихона). „Нијесн се ништавим новцима избавно од гријеха, врага, смрти и од пакла, него скупоцјеном крвљу мојом" (I. Петр. 1, 19.).