Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 115

„Посље раздробљења агнца, свештеник узимље чисти отесани камен-плочу или цигљу и ову ставља на десну страну до себе на нрестолу ири крају антиминса, на ту плочу или цнгљу ставља чисти лонац у коме је жаругљевје, затим се свештеник клања ниско као што пристоји чинпти поклон светињи, узимље дпскос с раздробљеним на њему частицама тјела господњег, драси га над лонцем у коме је ватра и частице копијем окреће и мјеша, да не би загореле ц тим начином постепено на тнхој ватри мало по мало сушп се раздробљенп агнец и частице се имају добро осушити од свуда са свију крајева. „Када се дпскос сагрије, треба га са ватре скинути и поставитп на дарку, а дарак да је на антиминсу, док се мало поолади, како се не би св. частице препалиле, па опет послије поднијети над ватром да се из тија суше. Ово се овако ради донде, док се добро частице не осуше, па се већ добро осушене с дубокии чувством благоговјенија сасннају у дарохранилницу и чувају се на престолу, а нигдје на другом мјесту. Како се имају чувати св. частице за причешће болника, о томе види у „Службенику" на крају „Извјестије учителноје", гдје су изложена и прописана црквом ова правила: 1) По сваки дан или бар кроз два дана у трећи, свештенпк је обвезан с највећом побожношћу и смјерношћу, почем се предходно ниско поклони и прекрсти, погледати св. частице, које се чувају за болне у кивоту, који треба да узимље свагда са чистим и опраним рукама. 2) Ако свештенпк примјети, да су частице св. тајне почеле влажити се и буђати, или су већ у чему почеле се кварити, тад он треба да развије антиминс на св. престолу, да на њега метне дискос и на дискос да положи частице извадивши их нз кивота; послије да отвори прозоре црквене, особито ако је лијеп топал дан, када сунце сија, па да частице на том ваздуху провену; но за то вријеме он је дужан једнако бити у олтару код престола и да пази да не падне муха, или друга буба на њпх, нн да допусти да падне прашина на њих. Ако је зима, када се прозори не могу отворити због вјетра и ладноће, онда треба св. частице просушивати онако, како су се. сушпле у почетку, кад су остављане у дарохрани.шнцу, то јест над ватром их држати гореуказаним начином док не провену и осуше се за оставу.

3) Кад би свештеник имао ту несрећу да учини, не дај Боже, такав гријех, да сушећи св. частице над ватром, препали их или би због нехатности до.иустио да се у чему год оне покваре, у том случају, он с њима никога не смије причестити$ него треба да се идућег дана литургија свршп п одслужи, и да се новп агнец за причешће болних спреми, и за тим на частице раздроби и ове правилно осуше, а оне чаетице, које се покварише треба на жртвенику сасути у путир и употребити заједно еа остатцима тајне у новоодслуженој литургији. Пишање: ~У Требнику стоји: „СкАи^жик^ ж: нмзни/иж&т-ћ гл,1Кк! нокон^к^гтнћ!^^." Чћме назнаменује? Говори ли при том ишта? По колико свјећа треба дати у руке новоневјеснима, и шта оне означавају? П. В. Л. Одговор: Пред царским дверима стане женпх п невјеста једно поред другог, и то : жених с десне, а невјеста с лијеве стране. Затим свештеник, обучен у свештене одежде, отвара царске двери, узима од њих заручено прстење и ставља их на престол (Номок. о браку Ружч.), а ПО ТОМ „ННЗНЛ.ИжУгТ-К Г.МКМ НОКОШК^ЖНЈСћ" (трн пут) и то: крстообразно са запаљеном једном свјећом женика а другом невјесту, и преда им у десне руке (Пос. к. пзуч. Пр. Бог. Николск. стр. 698: — Руковод. свешт. Н. Силчен.), ништа не говорећи. Дакле треба да су двије свијеће, а не четирп, као што неки свештеници дају по двије т. ј. у сваку руку по једну и женику и невјести. Свјеће, које се дају новоневјеснима „при склапању брака употребљавале су ее код свију народа, као знамење супрушке љубави. 0, нека би новобрачни, гледајући на запаљене свјеће, чувалп не само љубав, него и свезу супрушку непрекидно. Но осим неугасиве љубави и нераскидљиве свезе суирушке запаљене свјеће у рукама брачника свједоче о чпстоти њиховог живота: јер, као што год гнусна похота тражи тамна мјеста, па ко чиста стидљивост сија зракама своје красоте и тражи свјетлости. На тај начин, посредством свијећа, које се употребљују прп браку, као кроз свјетлост, просијава чистота брака. Тако и слово Божпје говори: Вгак - к д ^ лаи 3.1ИА, НЖДКНДНТЂ [К^ТД, Н н: ПрИ^ОДНТТ, КО [К-&Т8, Д .1 н: 0Б.ШЧИТ1А Д^ЛЛ егш, АКШ лУк .1К .1 Г^Тћ : ТКО))АН ШТНнУ, Гј)АД(Т'ћ КО [К^тУ, ДЛ ИКАТ1Л Д-6.1Д 6ГШ, глкш ш еоз-6 [Утт, год^л.шл Јов. гл. 3. стр. 20. 21." (Нов. скриж. ч. IV. гл. 10. § 5.). „Који ступају у брак