Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 131

— дугаевно? кжјек је створен из видљивог, а надахнут је невидљивим, и тијем се разликује од снега што постоји. .У књизи Постања, која излаже по реду ток стварања снега свијета, говорећи о човјеку вели: да је превјечни трилични Бог савјетовао се сам са собом прије, него ли је пристугшо стварању човјека. Сав свијет ствара ријечју : и рече да буде, и би! а ради човјека гонори: „да створимо човјека по образу нашему и по подобију". И створи Бог човјека, по божијем образу створн га; мужа и жену створи их. (Постања 1. 26—27). Да.ље нам се казује: да је Бог сав свијет створио нз ничега, а човјека узима из већ створене материје и од ње гради тијело његово, које задахњава својим духом и тијем га оживљава. Из овог особитог одликовања при стварању човјека, јасно се' показује н његов одлични положај у свпјету, а у том и његова надмаганост над осталим видљивим створењима. Уочимо ли јога да је човјек састављен од тијела и душе, онда ћемо лако доћи до увјерења, да је човјек већ и по својем створењу опредијељен и за други, духовни живот, и да није крај његову животу овдје на земљи. Из овог изилази, да је човјек, као најсавршенпје створење ; одре^ен, да у свијету материјалном има одличну улогу, и да господари на земљи, сматрајући овоземнп живот као прелазно стање, доба, у којем се треба приправити за други, много бо.вп, а уз то још н вјечни живот, којем не ће бити краја. С тога је човјек дужан познавати себе, бити свјестан својег опредјељења, познавати пут и начин, като ће се што боље приправити да одговори својој сврси, а то је, да се удостоји ми- ! лости Божије и да буде насљедник вјечног живота у царству славе. Као што је ваз-

дух чист и подесан за дисање, иотребан човјеку, па да може живљети, тако му је нужно чпсто Богопознање, и да зна своје дужности с прам Бога, својег ближњег и себе самога. Основа Богоиознања и вјере, . морабити самоиознање, и овоје полазна тачка, одкоје почевши добива се знање о Творцу, о нашој зависности од 1Бегове свете воље, о ГБеговом вјечном промислу и милосрђу, о ЈБеговој савршеној правди и љубави, из које је и поникао овај сав вндљиви и невидљиви свпјет. ПГга ли би иам и колико хаспило, кад би поцрпјели сву свјетску мудрост; шта ли би били бољи, кад би познали све планете васионе и течај њихов; колико ли би нам користи донијело познавање свију животиња и начина њихова живота, кад не бп познали сами себе? Шта ли би нам вајдило знати какву моћ љековитости има свака поједина биљка, какве особипе свака поједина травка а да ие знамо, какви смо ми сами ? Би ли болеснику помогла читава апотека љекарија, кад љекар не би иознавао од које болести болесник пати, п кад не бн знао који лијек и колико тог лијека треба дати болеснпку ради видања његове бољетице? Човјек, истина, познаје мноштво Божпјпх ствари, али врло слабо познаје самог себе. Он се брине за све друго прије, него ли за себе самога. 0 свему осталом више размигаља, на све друго вигае времена троши, него ли ће то чипити размишљајући о самом себп. Под ријечју познаватп самог себе, не разумијевамо знати: колико мишпћа, костн и сумјесе, п каквих по својим врстама, има у тијелу људском; како су размјештени појединп оргапи тијела п како сваки од њих врши свој рад. Мп пазумнјемо то, да човјек зпа: ко је ' њега створио, како и загато, п да познаје своје дужности с прам својега Творца, да увидп колика је његова снага, и да 1*