Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 166

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и б

Ево преписа о манастиру „Тријебњу", извађена из књиге: „Књижевни радови" Нићифора Дучића, архимандрпта : „У столачком су округу ове цркве: 1. На Тријебњу (село) на једном брезкуљку у Дубравама храм св. Николе. Ову је цркву саградио како сам већ споменуо, војвода Радоје Храбрен или Милорадовпћ. То се дознаје из урезаног записа у камену на лијевом углу цркве с поља. Запис је са скраченицама; слова су доста изтрвена и у ликшај зарасла. „1сј хс. си стн и бжствни хрллљ (тц николи созид се и оенобив лђто злш (7042= 1534.) тр&ди же се со свт-блп. хтллш воевсздл рлдое." Дрква је средње величине ; алје сразмјерно доста велика. Тријебањ је сам по себи узвишица, и ни с једне стране није заклоњен брдима, те се црква на њему из далека види. С њега се виде готово цијеле Дубраве у ономе опсегу, како су сада. А у старо су вријеме биле пространије; обухватале су и садашњу Габелу. С Тријебња се види и Мостар. —Дрква је била живописана. (А и сад је, само, што су неке слпке покварене. Опаска пишчева.) Боје су отворене. Унутрашњост њезина привлачи побожнога гледаоца. (Заиста! Писац.) Црква је у повини манастира Житомислића. Бзезина је судбина била промјењљива. Неколико је пута остајала пуста, и обнављана по свој прилици за то, што су се Тријебњани у XVI. и ХУП. вшеку потурчилп! Те су потуричке куће и сада врло близу тријебањске цркве. А српско је село Козице мало даље. Турски ј е фанатизам био страшан. Ни калуђери житомислићски ни Срби из Дубрава најпослије нијесу могли сачувати од запустјења ни ту српску цркву на Тријебњу. Пошљедњи је пут била дуго пуста. Тек 1857. год. нађе се побожни Србин Спмат Гавриловић, трговац из Мостарн, и обнови ту запустјелу цркву, у коју су тријебањске потурице затварали своја говеда! Добивши „бурунтију" од мостарског паше, разумије ее, за скупе новце, дочне најживље приуготављати све што је потребно за обнову цркве. Није штедио ни трошка, ни жалио труда, док ју је обновио; зид унаоколо подигао и једну кућу, као ћелију, на један под саградио. Кад је све то свршио, позове митрополита херцеговачког Григорија, да освети цркву. Побожни ктитор по-

зове још на ту свечаност архимандрита мостарског Памучину, писца овијех редака, неколико првака од Срба мостарских, игумана житомислићкога и народ из Дубрава. Свијет се слегне на Тријебањ, и лпцем на Илијин дан 1858. год. би освећена црква у славу св. оца Николе. Весеље је било велико. Народ је давао обновљеној цркви, а ктитор Гавриловић, топећи се од радости, чашћавао је госте. Међу Дубровљаннма бијаху неколико стараца бијелијех брада, који од радости роњаху сузе, причајући, како памте, кад је та црква пошљедњи пут запустјела, као и то, како калуђери нијесу смјели доходити на Тријебањ да служе литурђију, јер су пх потурице нападале и тјерале ! Тако и народ из Дубрава није смио доходити. И црква запустје. Ктитор цркве Симат Гавриловић, пошто је старином с Тријебња, и пошто има и нешто своје землзе ту; па доходећи на то своје добро, сијне му у главу побожна мисао, да обнови ту цркву, тијем прије, што је знао из предања, да ју је и његов дјед један пут обновио, и то у почетку ХУШ. в., што сам споменуо у опису манастира Житомислића. Правичност иште, да се овђе спомене и име Која Зуровца, такођер из Мостара, који је био десна рука Гавриловићу у обновљању цркве. Покрај свега што је тацрква била пошљедњи пут више од 50 година пуста, и што су у њој потуричка- говеда пландовала; опет је живопис већином остао непокварен. Само ондје, гдје је свод проваљен, и живопис је пропао; иначе цио. За. вратима на десној страни на зиду види се цјелокупна слика првога и најстарнјега ктитора или оснивача цркве с натписом од 6 редака, којп су потамњени тако, да се не могу прочитати, до само двије ријечи: „Рддое ХрдЕр-бн-к". Ту му је под сликом и гроб раван с тлима до зида. А изван близу цркве стоје рушевине његова двора. Земљу су му ову притисли Турци, особито потурице на Тријебњу, ради чега су и преврнули вјером! — Црква тријебањска сада нема земље више од оно што је у огради манастирској. * * * Да потврдим оно, што мало прије рекох, о првој обнови цркве, навешћу оно, што се находи урезано у камену у црквеном зиду с поља вигае записа, који сам већ навео; атоје: „1701. С, М. Ова два слова нијесам могао протумачити,