Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Стр. 133

већ помутило, угаснула је у н>ем она жеравица умне снаге и душевног полијета; ведро чело пшарале боре, мушка снага малаксала а изнурено тијело погурило се под теретом свјетске бриге н труда овоземног живота. Око обневидило, ухо оглухнуло а глас некад крјепак и бујан, данас је тих и малаксао. Већ му јо у дупш, пред очима његовим се указује Нредслика неизбјежне смрти, којој, и ако потпхо, али тек сваким даном, сваким часом све то ближе прилази. Можда би поку-

шао да се отме од тога, још би хтјео да живи, али природни закон Богом досу]}ени, надјачава његову ништаву а при томјош годинама живота изнурену снагу. Човјек се тај приближује гробу, о којем чешће говори или с тога, што се њега плаши, па би хтјео да се разговором о смрти бар у неколико окуражи, ако не пре-т, самим собом, а оно бар пред знанцима; или с тога, што одиста жуди за њом, тежи мпру и покоју, гдје ће да се одмара од трудна посла! ће ое).

Стањо иравославља у турекој царевпни од иада Цариграда, до најиовијих времена, По руском превео: Сава Теодоровић, свештеник и професор у кр. вел. реалци у Земуиу.

Са падом византијске империје" под власт Турака — Осмаилија п уређегвем пространога турскога царства на љеговпм развалинама, знатно се измијепио на исгоку карактер црквенога :кивота. Дотле је у току једанаест впјекова црква била господствуј ућом на истоку; а сада је господствујући положај заузело -Мухамеданство. ГТрво сљедетво пзмијељеиога положаја цркве, било је крајп.е нрнтјешљавање и ограничавање разних права и преимућства, која је црква уживала за хришћанске владавине; а крајња поељедица тога угњетавања са страпе мухамеданске власти, бјеше опадаље црквенога живота. У половини XV. вијека османскп Турци су тако прптијеснили византијско царство, да се је оно ограничило скоро само на једпни Цариград и околину му. Византијскп император бјеше у то врпјеме Константин XI. Палеолог (144'Ј.—1453.), који је по своме дару и јунаштву заслуживао бол>у судбу но што је и њега и царевину му постпгла. Турскп Султан пак бјеше тада Мухамед II. (1451.—1481.), човјек властољубив и изврстан војннк. С));ај се ријеши, да учшш крај византнјској импернји. Све земље око Цариграда бијаху већ у његовим рукама; остало је још да се освоји сами Цариград. Да би п то постигао, почие он градити на обје обале цариградског залива утврде. Грци, — бојећи се да не помру

од гладн, протестоваху не толико пута протпв тога, јер пе могаше ни једна лађа доћи до Цариграда, а да се не изложн ватри из утврда. Но Мухамед на пошљедни иротест Грка одговори, да ако му ко још спомене о утврђељима, да ће са њега бити кожа здерана. Константпн предвидећи иза такова одговора, да царевини и пријестоници неизбјежна пропаст пријети, обрати се за помоћ папи Пиколи V. По папа, у мјесто икакова стварна одговора и помоћн, пошље у Цариград свога легата, бившега московскога митрополпта Исидора, с мисијом: да тамо утврди флорентинску унију. Нада, да ће посредовањем папе добити помоћ од западних владалаца, побудила је Константина, да се према легату предусретљпвим покаже; тако, да му је било чак дозвољено да одслужи „мпсу" у црквц св. Софије. Но против тога устане народ, свештенство а особпто монаси. Грчкн свештеници, који су с легатом слушнли „мису", буду одлучени, а престол, на ком је то обављено, буде као оскврњен, на ново освећен. Међу тим Мухамед, спремивши сва срества за освајање Цариграда, у почетку 1453. годпне прпближи се ка граду са огромном војском и опколи га са свију страна. Па да би одушевпо своју војску, обећа војнпцима, да ће им предати град, да га пљачкају, а становнике им поклонити као робље. У грчкога