Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

мном то исто мишљење, која су ме у томе утврдила. И према овоме, када се деси, да се позове свештеиик да какво умрло и непознато лице опоји, држим, да ће дужност његова бити, да најприје сазна, је ли умрли Хришћанин, (а оно се може познати, ако ничим другим, а оно бар по одјелу), па ако јесте, онда га треба одмах опојати и у мјесто имена у јектенијама и возгласима споменути „зд-к мжлшчаго'" За лица пак у рату погинула којима се имена незнају, за ших има прописато правило: „бцн л!смњнса IV оупо* коенТи д8шн 0\'С0ПШаги) (или о\,-сопши\) рдкл Кожја зл в-кр8 и отечестко на вранн жнвот скон ноложикши па тако треба и извршити опијело. Ово је само моје мишљење, које у подобним случајевима овако и практпкујем; а ако који од браће свештеника мисли, да је исто неправилно, и да би требало оваково опијело на други који начин извршнти, — молио бих га за обавјештење овим истим путем. — Свакојако надлежни, требали би ову празнину објаснити и правн вачин вршења опијела у овако-

вим случаЈевима показати свештенству, те да би нас од погрјешака избавили, ако смо случајно у такве упали. И ако су, као што мало прије рекох ово ријетки примјери, који се свештенику дешавају, — ипак их он мора знати и правилно опијело извршити, јер кад незнање земаљстих закона и у обичном животу, код простих грађана, ншсога не извињава; то много мање непознавање својих дужности, небесни судија неће извинити ономе, који је позван, да их правилно зна, и да по вјерским правилима спроводи душе умрлих лица са овог на онај свијет. У хатар оне браће свештеника, којима се овакови случајеви до сада иису дешавали, те о њима ни помислити нису могли као и оних, који нису знали, како им се у оваковим приликама наћи ваља, написах ово неколико редака, те да због непознавања своје дужносгн неби у неопростим гријех упали, и казну божнју на себе навели. Зајсчар , 17. Септембра 1892,. г Милан С. Пантелић. свештеник зајечарски

Одговор на иитање. етављеио у 7. свесци Босаиско-Херцеговачког Источпика" од ове године: Шта је то „Покрижак" ?

Још када сам постао свештеник размишл>ао сам и распитнвао више пута о појединим народним свецима, којих нема у књизи забиљежених: од куд су постали и за што се у народу светкују, па сам у више прилика питао и о „Покришку", те сам о том елиједеће разабрао. Као што је познато у цијелој Босни и Херцеговини а особито у Крајпни босанској, када

се тих груда доста накупи, онда се опе крижају (режу) у кришке а ове сс (крншке) слажу у каце сирљаче. Те крншке које се у каце слажу уједно се са сољу и усаљају а послије залијевају са вареником, да се сир не Јпоквари. Послије неког времена тај се сир туче са великнм маљевима -— туцњима, те од тог постаје позпати крајиичот мрвљени или тучени снр — т. з. „прашак". Крижање то обично се свршава до

ре прави сир мсће се у тако зване груде. Када сриједе по Спасову, и то је вријеме највсћи јек