Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

Б.-Х. ИС

1ТОЧНИК

Стр. 483

ттротив њега. Као што по природи младенац не постаје одмах велики, него до потпуне зрелости стиже мало по мало, исто тако и у духовном стању не може на једанпут из тјелесног и грјешног постати духовит, и уредан, него се пеше на ту висину постепено, трудећи се у доброчпнству, на челу којег је молитва. У животу чоЈЈЈечпјем ништа није скупље од молитве, — она, и оно што је по нашој мисли немогуће, учини могућим, што је мучно, постаје ласно, а незгодно бива згодНим.

Молитва толико је нужна човјечијој души, колико је зрак дисању. или вода биљу. Ко се не моли, тај се лишава опћења с Богом, и приличан је сувом и неплодгк ме дрвету, које се сијече н у катру баца (Мат. 7. 19.) Несрећа је слијепцу што не види свјетлости; али је далеко виша несрећа хришћанину —■ изгубити вољу на молитву, лишнти ДУ Ш У св0 ју божанствене свјетлости, јер се у такој души одомаћи тама, па кад изађе из тијела, буде јој удио вјечна тама. Прерадио: П. Б. Ч.

Свештенич] између школе Када један младић довршн своје обра■ зовање и васпитање у духовном заводу (богословији), пред њим тада стојн да се рукоположп у чин ^акона, а за тпм свештеника. Но да ли треба да он жели рукоположење одмах по изласку из школе? И би лн тако нагло рукоположење било корисно за цркву и њега самога ? Ово је питање врло важно, с којим се стиче још и друго, н то о добу старостн, у коме треба рукополагати у чин стештенички. У светом г;исму свештеннци се назнва ЈУ ,, п ресв\ ?г г«рк1 " — старјешнне (Дјела XIV, 23, -XX, 17. Јак. V, 14; Тит I. 5,), т. ј. старијег доба, у старијим годинама — људн старији, из чега се мора извести и закључити, да су у вријеме апостолеко избирали и постављали за свештенпке људе старије. Сабори четвртог внјека — неокесаријски (11. правилом) и картагвнски (22 правилом) и посље тога у седмом вијеку

и кандидат >. рукоположења. — гиесши васељенски сабор (правилом 14.) опрједелили су овако: „ иравило натих свеших отаца да се чува и у овоме: да се за арезвитера тхрије шридесет година неби рукополагало, баш кад би човјек и врло достојан био, ве~К одлагати до одре^ених година. Јер и Госаод наш Исус Христос у тридесетој години крстио се је и иочео учити. Тако исшо ни ^акон ирије двадесеш жш година... да се неиоставља 1". ГГошто је ономе, који ступа за ипођакона својим иетнајестим правилом опредјелио 20-годишње доба, то сабор додаје и ово: ако ко у ко]и било свештенчки стеиеи иостављен буде ирије одређених годнпа да буде свргнуш Тако опредјелење о добу старости оних, кој ц се рукополажу узакоњено је било и 1гл. руским саборима. Владимирски сабор 1274 године утврдио је доба старости за рукоположење ђаконско 25 гогина, и то се је узаконење дуго вријеме држало у Русији. Није сувпшно да наведемо овдје, да је прва црква захтјевала, да онај којц