Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 561

— У нашем мјесту био је спахија Расошников. Најприје живио је као и други, а послије наумп да нсивн праведно. Па шта је на пошљетку било? — Продао је имаље, новац је раздао сиротињи и сам отишао у свијет. . . Од тада га нико није видио. — Ето, баба, то је човјек! . . — А имао је сина у Петрограду у неком пуку. — Отац раздао имање, а син је остао без ништа . . . Сина би требало упитати је ли добро отац урадно, — рекнс Григорије. — Ја, није разумио добро. Што ме, вели, дао у пук, кад мп нпје дао издржање. ? — Дао у пук . . . није дао издржавања, . . . машинално је понављао Серјожа за Григоријем, збуњујући се овим упоређењем. — Ја памтим, рекне Григорије, да је у нашем селу био један мужик тога Расошникова, име му је било Мартин. И он је све новце своје раздао сиротињи, само оставио кућу породици; па онда узсо торбу, и крадом отпшао у бијели евпјет. Само је сиромах био заборавио пасош па га етапним путем врате кући иослије мјесец дана. —' А зашто? зар је он што рђаво ура~ио ? — упита Серјожа. — Рђаво, нерђаво, — ја но знам, < 1 тн велим да није дако живити како треба. Бс. пасоша није слободно ићи — то ти је. Лср да није то, ми бп се људп размилили, и рад наиустили, па се живити не би могло од скитница. . . Допију чај, устану н помоле се Богу. — Е, ми ћемосад да ручамо, — рекне баба, Серјожа, благо мени, иди мамп иа сједи код ње . сад ће ваљда и попа с попадијом доћп, Збиља, око два сахата по нодпе дође попа с попадијом. — Попо, ја хоћу г да жавпм како је право — како истина налаже ! И у бој ћу за њу поћи 1 —■ рекне Серјожа попи мјесто добродошлице. — Жесток војник! к'о печурка, и у рат се спремио! нашали се попа. Баш ми је досадио, од јутрос све о томе говори, — рекне Марија Сергијева. — Нека га, нека говори; наговориће се, па ће и ућутати. — Нећу, не! викне Серјожа; ви сте говорили да треба жнвити како истина н-'лаже . . • у цркви сте говорили.

— Па за то и јест црква, да се у њој о томе говори. Ако ја као свештенак, своју дужност п не учиним, црква ће сама опоменути људе да раде како ваља, Осим онога шго ја говорим, све што се у њој говорп истпна је; само сурова срца могу остати глуха нрема њој. — А како жпвпти треба ? . . — Жпвити треба како је право, како истиш велн. И ти, кад одрастеш, истину ћеш појмити како треба; а за сад тп јс досга шго жившн како долнкује твојпм годпнама. Воли мајгеу, старпје поштуј, учи добро, владај се лијено — то је пстнна, тако жавпти треба у твојим годннама. — Али они мучешпш . . . оно, шго сте мало час говорили . . . — Бнвало је у свијету и мучспика. И клевете треба сматрати као истпну. Теби само још није вријеме, да о томе мислиш. — Мученици . . . спалиште ... — шапутао је Серјожа у забуни. — ГЈрестанп! срдпто му подвикне мајгса. Серјожа ућути и тако је прећутао све- ври- . јеме ручка. За ручком се говорило о обичним селским пословима. Прпчали су сви наизмјенице, и из прича се нпје видјело да • су истина и правда одржавале побједу. Управо рећи у причању пије било говора ни о истшш ни о неистпни, него о обичном животу, каквог впдпмо од памтивијека. Серјожа је безбројно пута слушао такве разговоре, али га они нпјесу диралп. Овога пак дана у његовој души бпло је нешто ново што га је потресало н узбуњивало. — Једи! — говорила му је мајка, видећи да он скоро ништа не једе. — 1п согроге запо теш вапа, — рекне од своје стране попа. — Слушај мајку, — тим ћеш најбоље посвједочитп твоју љубав према истпшг. Треба волитн истину и правду, алп правити се мученпком без узрока, — то је таштнна самољубља. Попине ријечи опет узбуне Серјожу; он се нагне над тањир и почпе јести. Наједаред зајеца нослије тога. Сви се узбушппе и прплетише к њему. — Да те не боли глава ? —уппта га ма]ка. — Боли, — одговори он слабим гласом. — Иди лези у постел>у. Баба, намјести га ! Серјожа оде. Ручак св па неколпко тренутака прекнне, јер Марија Сергијевна не може издржати него оде да. впдк Серјожу. Послије