Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 562

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

мало, вратише се и она и баба рекавши да је Серјожа заспао. — Исггаваће се, па ке га престати! умиривао је отац Павле, Марију Сергијевну. Испред вече дијете пе бјеше прошла глава, него га још и нека ватруштина обузела. Иоћу је дијете немирно спавало, често устајало и тражило нешто око себе. -— Мартин . . . сталним путем ни за шта. . . . Шта је то? — мрмљао је он непрекидно. — Каквог то Мартипа помиње? изненађена мајка питала је бабу. — Сјећате ли се оног мужика, што је отишао од куће своје у свијет да проси ? . . Мало час је Григорије пред Сорјежом причао о њему. — Ви све о неким будалаштинама причате! -— срдито рекне Марија Сергијевна: — не треба днјете никако пуштати к вама. Сјутра дан, послије јутрење, попа се понуди да ®де у варош по љекара. Варош је била далеко тако да љекар прије ноћи није могао стићи. Уз то љекар је био стар и рђав ; ништа није знао осим једног једитог лијека, који је давао и за унутрашње и за спољашње болести. У вароши се говорило о њему да у медецину не вјерује, а да вјерује у свој лијек. Око једанајест сати ноћи, љекар дође. Прегледа дијете, опипа му било и рекне он има „малу ватру". Послије тога нареди да се дијете истрља онијем његовпм лијеком н да двије кашике од њега попије. — Има мало ватре, али све ће то престати одмах, као руком да однесеш! — учтиво рекне он. Љекару донесу вечеру, па му намјесте да спава; а Серјожа је сву ноћ кукао и превртао се, као да је на ватри.

Неколико пута будили су ноћу љекара, али је он непрестано говорио да му дају његов лпјек и да ће у јутру све боље бити. Серјожа је бунцао, и у бунцању понављао: ' „Христое . . . Истина . . . Расошњпков . . . Мартин . . .", тражећи све нешто око себе и говорећи: „гдје је? гдје?". . Пред зору се умири и мало заспи. Љекар оде, увјеравајући да му ништа неће бити и извињујући се да мора ићи због белесника у вароши. Тај дан био 1е дан страховања и наде. Док се још видјело, бонику је било добро, али је био тако слаб да није могао ни говорити. Кад дође мрак, ватра га опет обузме и било му почне јаче куцати. Марија Сергијева са страхом је стајала уз постељу, трудећи се да појми нешто, и ништа нпје могла да појми. Докторов лијек баце: стара дадиља Серјожина метала му је хладне крие, слачицу, давала му да пије куван липов цвијет ; — једном ријечи употребљавала сва срества, за које је знала да помажу. Пред вече настане агонија. У осам сахати у вече изгрије мјесец, а како завјеса не бјеху у соби се видј ела на зиду велика свијетла тачка. Серјожа се подигне н пружн к њој руку, да је узме. — Мама! — прошапће он: — погледај ! сав је у бијелом одијелу. . . 'Го је Хрпстос. . . То је истина . . . Ја ћу за њим . . . ЈВему. . . Он падне на јастук, дјетињеки закркља и ' нздахне. Истина је синула пред њим и напојила му све биће његово блаженством; алп ослабљело срце дјетпње неиздржи ненадну радост н прсне. Од Шчедрина с руског. „Омладина".

Старо-српске књиге у горашкој цркви. (Свршетак).

Триод СтеФана од града Скадра. Колико бујна бијаше умва снага Србннова у XVI. вијеку и колика ревност и преданост љегова у служби своје свете

матере цркве, томе Је, осим иозиатијех нздања војсоде Божидара, затпјем издања горашке, мнлешепске и другијех сриских штампарија онога времена, јасан свједок још и ово издање побожног Стефана од града Скадра. Мени није познато, да ли