Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

праха мога ближњега; може бити : овај прах, иа коме ја стојим, — да су кости мога брата или сеје; може бити: у овој травчици — тече сок мога предка ; може бити: овај цвијетак живи крвљу мога друга; може бити: ова ружа поникла је из тијела невинога и малог дјетета ; може бити: овај прах који ја ногама газнм, —некада је весело блистао у радосном животу; овај бусен напојен горким сузама осећаја, овај жалосни бор — примио хиљадама уздаха сажаљеља. Може бити: да је ова равница била некад насељена множином народа, који су данас —- овај прах; може бити: на овоме брежуллсу говори отац са евојом породицом; може бити: под овим жбуном мприсаве руже мајка милује своју дјецу. Овим бијелим цвијетком — може бити— наслађава се невино дијете. Може бити: хиљадама људи овдје ходају, расуђују, моле се, уздишу, радују се и лете у тајанствене крајеве. Може бити: хиљадама погледа управљено је сад на мене; хиљаду умова — може бити — проничу у моју душу; хиљаду душа — може бити — погађају моје мисли, прпслушкују ријечи моје, читају погледе моје и .са ужасом опажају да свнјет овај лежп у злу, да су срца људска пороцима испуњена!! О земљо! . . . кс>ј а си испуњена дивннх тајанствености! Како је лако и слатко диеати ваздухом твојим, којим, може бити, дпшу хиљадама душа, бољих од мене ! Како је чаробно погледати на твоја растиња, која живе, како се мени чини — особитим животом! Како 1е пријатно наслађавати се мирисом цвјетова твојнх са којим, како ја осјећам, лије се у мене дух надприродне, чудесне љубави! 1Гоље смртп! Не!ја нећу те назватп пољем смртп и трулежп: у мојпм очима, ти си «

— поље живота, поље препорођаја, велико „сокровпште" природе! Ја нећу са тугом ићп по тајанственим стазама твојим, и нећу гледати ужас — у гробовпма твојим; но ћу са радошћу п задовол.ством разгледатп твоју тајапетвеност јер већ осјећам блажени долазак ангела живота, који дпше у овим вјетрићпма, што провејавају ове брежуљке гробова. Ја не видим у теби цар ство смртц, но вндим расадник живота: ти си поље Божије, извор живота! Некада ћу и ја почивати у твојим њедрима. Из мога праха никну ће, може бити, биљка каква, коју ће блпжњи окропити сузама својим, или, може бити, никну ће ива, на коју ће пасти тица каква те извијати своју тужну пјесму о трудовима, који су изнурили срце моје. Гроб мој покриће трава или какво цвијеће и мене бити неће ! Мене ће заборавити свп и над мојпм прахом пролјетаће дани, мјесеци, годипе, вјекови но на крај крајева ја вјерујем, ја знам: чуће се громка труба Архангела и ја ћу устати из праха у нов живот, са красотом беемрћа! Поље тишине! Пол>е мпра и епокојства, како је сладосно гледати на тебе измученому путнику —- жител^у ове земље, овог свијета! Бацив штап на тихи гроб, он говори: овдје ћу спокојпо ја почпвати до јутра бесмрћа. Како са утјехом и надом гледа оина тебе! Овдје, говори он напошлЈвтку, оставићу теипсо бреме своје Овдје ћу се тек упокојити! Свилајинац , на св. Илпју 1892 год. М С. Анђелковић, студ. академије.

б р°Ј 150 Е Божићљи поздрав преосвештеног епископа Герасима својој пастви. Православма браИо и духовпа драга чеда моја!

0

Познато је како је уопште веома трудно, тачно описатп н право оцијенити предмет какав тако, да побуди према томе штовање и љубав, те да се покрене срце на чиету радост и утјеху, коју са собом доноси: јер поред научнога знања и познавања ствари, иште се зато и нека вје-

„Мир Божји — Христое се роди!" штпна и рјечитост. У таквом је положају и црковни проповједник, када приликом годовога Празника или Светптелл, управл,а у цркви бесједу и поуку сабраному народу. Ипак неку ол&кшицу има српскп свештеник, када особито о Божићу, највећему празнпку, хоће да сходно