Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 161

Ријешвње : По саглаеиј у заједнички живот се не раскида, него се прекраћује услијед основаног разлога. И какогод кажемо, кад супрушки друг при1еђе у калуђере, да развод брака бива по доброј вољи (ауаЗ^ј л /арга), тако и кад је изабран иуж за епископа, зкивот са женом треба да престане по рукошложењу; и то нема значаја развода по узајамном сагласпју, које се законом не допушта. До рукоиоложења брак се не раскида због тога, гато може бити, да се руаоположење услијед каквих откривепих и важних разлога не изврши. А ако жени није мило да се растане са мужем избраним за владику, што ће онда да буде ? Смета ли то рукоположењу ? — Ријешење: Ја мислим да избор нема вриједности, ако жена иште да осшане са својијем мужем. Јер за то правило и каже, да разлучење бива са жениним иристанком, јер не може да буде развода, ако му се она иротиви. Ако ко каже: Та постриг остаје у крјепости и онда, кад га други супруг и не жели; онда кажи, да код пострига супруг, који остане, може ступити у други брак и није толико увријеђен; а код рукоположења, жена рукоположенога не може стуиити у брак , јер прима постриг, а пошто она много с тијем губи, то је треба саслушати и уважити њену жељу, да се не раставља од свога мужа. Било је већ о томе расуђивано, да се жена рукоположенога не приморава, да се постриже и ступи у манастир, пред лицем светога господина Исака Анђела, у мјесецу септембру 5. индикта, у присуству трију иатријараха: цариградскога, антијохијскога и јерусалимскога, и око 40 митрополита, и ријешено је, да без изговора треба жена да се иокалуђери. Још ко може запитати: Зашто кад правило говори, да нико не мора примити монашки живот против воље, да се жена рукоположенога, која није ни учем крива, закључава у манастир? Ријешење: Неки говоре, да пошто правило не каже изреком, да се закадуђери, треба да се закључа у манастир, али не треба да се принуђава на постриг по примјеру жена, које су учиниле прељубу, или које су пале у друге велике грнјехе, и особито с тога, што она, по правилу, може бити подигнута на степен ђаконисе, (ђаконисе су каеније престале), које се давало некад свјетовним женама. А ја мислим, да она треба неопходно да буде пострижена. Јер је њој као што је казано, могуће било прије рукоположења, да се не раставља са својијем мужем, услијед

чега не би било ни рукоположења, ни њена пострпга. Пошто се она ради рукоположења ид развод ријешила, то и треба да се постригом принуди, да доврши развод, а не збијати шале ондје, гдје не треба. Да буде у манастиру као свјетовпа жена, било би јој дјело казни, а не доброчинство, што би служило на срамоту хиротоније. По овоме и њен постриг не сматра се, да је изнуђен, него добровољан. А што су се једино свјетовне жене удостојавале достојанства ђаконисе, то је неправда: јер су се тога удостојавале и монахиње. Иначе, кад би се допустило жени рукоположенога за епископа, да може бити као мирјанка у манастиру, то би могла с разлогом искати, да може живпти и ван манастира, а може бити и ступити у брачну везу с другим човјеком, или пак да живи с владиком, што је неумјесно и против намјере божанствених правила. Како се у многим номоканонима налази Јустинијанова новела, која одређује, да се не подиже на епископско досто^анство човјек, који има жену, или дјецу, и да се свргне, који је против ове одредбе рукоположен, то ми говоримо, да је одредба те новеле изгубила своју силу, макар да је смјештена у Василике, него вриједи наредба овога иравила. Има друга новела, именом пмператора господина Лава филозофа (886.—912.), коју прочитај, и која при крају одређује изреком ово: „И тако наша царска влает, која је од Бога, признавајући, да је корисније слушати божанствене заповиједи, издаје закон, који је с њима саглаеан, и у њиховом смислу одређује, да се иоставља за архијереја који је достоЈан те части, све да би и било у њега законитијех иотомака; а онај који се усуди : да противрјечи закону, осуђује се у буду%е за ту дрскост на вјечито безгласије и . По свему овоме види се и то, да св. Дух није допустио, нити ће допустити, да преотима маха струја, која покушава, да и апостолске уредбе мијеља под изговором старања о спасењу народа и нстретку његовом у добру, него да је упитио св. оце, да не газе апостолску наредбу и црквену праксу од седам вијекова. Кад би допустили, да је начело, да епископ мора бити без жене, ма и дијелом пзражено у 3. и 4. правилу картагинскога сабора (од год. 419.), онда би морали то псто допустити и за презвитере и ђаконе, јер поменута правнла говоре једнако о уздржности еиискоиа, презвитера ц