Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 142

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св 4 и 5

дамо се у цркви, као што не треба. Два су ово зла, од којијех ја не би знао рећи, које је веће, послије онога што сам казао о значају цркве и о томе, како су тај значај њезин високо штовали стари наши. Потреба је да се зауставимо посебице на једно и на друго, не би ли се тргли, док имамо још времена, и не би ли се бар при данашњој великој хришћанској слави освијестили, да појмимо тежину тијех зала, у која је много нас пало. 0 онијем, који неће никада да дођу у цркву, ја нећу говорити. Они су ван домашаја цркве, па нека им суди Бог и правда Његова. Да погледамо најприје опе, који се иначе сматрају чланови цркве, да их чујемо шта кажу, за што не долазе редовно у цркву, када се божја служба служи. Бог је свугдје и на свакоме мјесту, — кажу нам, — па за што баш треба ићи у цркву, кад се можеш молитн Богу код своје куће и на свакоме мјесту? Дакако, браћо, Бог је свугдје. То је вјечиа истина, — и благо ономе човјеку, који се моли, ма гдје он био. Али к чему тада цркве? За што је Бог казао, да је дом Његов, дом молитве? За што је требало да казује, да ће Он бити увијек оидје, гдје се неколико вијернијех сакупи заједно у име Његово? За што је ап. Павао заповиједао Римљанима: едимодВшно едишилш усту слакнт« Еогд н Отцд Господд ндшего Ис8сд Хрјста (15, 6). При томе, руку на душу, браћо, па кажимо, колико нам остаје

времена да се молимо Богу код куће у стотини разнијех кућнијех брига и послова? Па нека је, као што јест, Бог свугдје; али није свугдје божји олтар, не приноси се свугдје света жртва, не проповиједа се свугдје јеванђел>е, нема свугдје оне заједнпчке молитве са браћом, коју је Исус Христос на душу ставио ученицима Својијем. Може ли се човјек у свијету бавити мишљу о својој души, као што то може да чини у цркви ? Може ли се он ослободити од свију земаљскијех брига и послова и сав се посветити Богу, као што то може да чини кад је у цркви? Ми имамо толико ствари, за које се морамо Богу молити, па гдје ћемо то боље и згодније учинити, него ли у цркви? Ту сам Бог невидљиво присуствује, те за то и молитва наша лакше до Њега допире. Ту се Богу приноси жртва умилостивљења, те ће ва то Он одмах и услишати молитву нашу. Ту се молимо Богу сви заједно, а Он баш и тражи нашу заједничку молитву. Ту ако и не допре до Бога моја молитва, јер сам недостојан, али ће за то други Га умолити за мене. И ово је особито важно држати добро на уму и никада не заборављати, да се у цркви са мном заједно и други моле за мене, као што се ја за њих молим, те ако се не надам да ће молитва моја бити услишана, тјешим се ипак мишљу, да ће Бог хтјети услишати молитву друге браће, која се за мене исто као и за себе у цркви моли. (Свршиће се).

Да ли Христијанство подлежи оиштем закону развића? ако подлежи, то у каквим одношајима? (Свршетак.) 1Пто се тиче погледа умјерени- стијанског Бога, и идеју искупљења јих протестанских теолога на развиће посредством Сина Божијег, премда се Христијанства, који признају и хри- разилазе у многим пунктима вјероу-