Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б-.Х. ИСТОЧНИК

Стр. 143

чења 1 ), то је ов^е пптање о развићу Христијанства постављено мало озби.љније. Протестантску цркву трудио је држати за аномалију религиозиог сазнања Христијанства у пуном шеном обиму. Век сама тежња Лутерова: основати сву цркву с њеним учењем на основу св. Писма не може да не обрати на себе пажњу беспристрасног ума. Факт протестанске цркво преставља жељу и покушај: ренконстрз исати латинску цркву, Протестантство, које је устало у одбраиу те истине, има са свим закониту основу, у чему и јест његова грандиозна историјска заслуга. Оно је по други пут објавило свијету истину Еванђеља: као што је Бог дух, тако и поклон Нзему треба да се састоји у духу и истини — ето тим је оно објавило христијанску слободу. И тако, ето баш то очишћење од тог човјечијег елемента, које износи христијанску религију, преставља с друге стране Нротестантство. Али, на жалоет, разум, којег је ослободило протестантство испод окова папске власти, бојао се већ поново иодиасти под какав-год авторитет; уздигнут иа пједестал величине, сматрао је спољњи авторитет за уврједу, те је по томе одрекао предање и саму историју цркве и остао је прп самој библији, коју је тумачио, како му се прохтјело. Апсолутни авторитет разума повео је к новим тумачењима н заблуђењпма у погледу вјере п религије. Протестантство је одрекло многе догмате и тајне старинске цркве. Приступивши к добром дјелу, протестанти су дошлп к жалосним резултатима: њихова црква мјесто уједињења дошла је ') Н. пр. у учвњу, како се човјек оправдава и усваја дјела искупљења; у учељу о тајнама, које особито избнја У римокатоличкој цркви у догматима о „Шјо^ие" и папске непогрјешивости („ех са1ће(1га").

разједињењу, — распала се на много одјелитих цркава и философских школа. Појава протестантства очигледно убјеђује својом историјом у неопходност оног елемента, који треба да буде полугом развића Христнјанства. Тај је елеменат црквеност, црквено предање, захтјев развића Христијанства сагласно духу старовасељенске цркве, њеним историјским везама и предањима. Ето то је онај истинити пут, по коме треба да иде даље развиће Христијанства. И протестанти су у пошљедње вријеме сазнали неопходност црковности. Застојима своје цркве протестантство је у бољим његовим преставницима богословске мисли нагнуло к старо-апостолској цркви, к њеним вјеро-опредјељењима и символима н више је пута покушавало, да се сједини с православном црквом. Правац тај, познат под именом конфесионализма , јача у протестантском свијету све више и више, али чим ће се завршити, — то ће ријешити будућност, а нама још остаје показати неопходност црковности и вјерности духу старо-апостолске васељенске цркве у погледу развића Христијанства. Битно захтјевање развића Христијанства — то је вјерност духу васељенске цркве и неизмијењивости суштине еваиђелског учења. Лако је испричати то захтјевање, али га испунити у самој ствари није баш тако лако. Збиља, какав поуздан ослонац може разум да нађе у самом себи за то, да он поступа сагласно са захтјевањима суштине Богом-откривених истина и њихове непромјењивости? Ко ће да му каже, када он сврати с правог пута да је сврнуо? да он, мјесто да служи интересима вјере, почиње прела8ити на страну рационализма ? У мјесто да ра-