Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 211

божјем, и долазимо ли у цркву баш да се Богу молимо ? Питање је ово толико исто важио, колико и прво, а можда и важније. Јер колико се гријеши пред Богом, кад се у цркву ие долази, толико исто и још више се гријеши, ако се ие стоји у цркви оиако, као што то приличи божјем величаиству. Већина нас, браћо, данас долази у цркву и стојимо у њој са свијем не оиако и у онаквом расположењу духа, гсако иам то вјера наша ваповиједа и како су то стари наши чинили. Ми долазимо у цркву већином као од неке биједе, те нам се чини, да смо ето не знам како велику жртву учшшлП, ш.то смо дошли у цркву. Уовне ли нас ко да пођемо на какву забаву или у шетњу, ми се одмах одазив.љемо позиву и вееелијем лицем идемо куда нас зову; а кад морамо у цркву ићн, тада нас нека зловоља спађе. и десет ћемо се пута зауставити са позианицима, да се разговоримо не знам о чему, прије него што допремо до врата црквенијех. „Бог и црква могу да чекају", већина ће нас светогрдно у таквијем приликама ка8ати. Кад звона огласе почетак службе, мало ће нас да баш убрза корак у цркву, него свакако треба да прође бар неколико времена послије почетка службе, и тада се тек накањујемо да уђемо у цркву. Са свијем при томе не мислимо, колико тијем зла чинимо онијема, који су већ у цркви и чијој молитви сметамо, а колшсо зла чинимо и свештенику, којега се и нехотице нужна палсња растресује честијем отварањем и затварањем врата и улажењем у цркву, кад је служба већ почела. Зовне ли нас какво више лице на ручак или на забаву, мн смо сваки час са сл том у рукама, да не би ни једнога тренутка закаснили, а кад звоно оглашује почетак службе ?

„Бог и цртсва могу да чекају", ми смо готови свагда светогрдно да одговоримо. — Дођемо у цркву, и мпого нас и не прекрстимо се, или ако се и прекрстимо, то сачувај Боже па што је налик оно наше махање руком, којијем тобоже мислимо, да смо се прекрстнли. А прекрстнти се сваки пут, кад пас свештеипчгсе молитве на то позивају, поклонити главу, кад нам обред црквени то прописује, пратити единнЈлш угтк! молитвене пјесме иа св. службп, — то су већ за нас тако мале ствари, на које заблуђелом разуму нашем чинп се да није вриједно ни пажње обраћати; исто као што ми нећемо да обраћамо пажњу ни на дужно цјеливање св. икона за вријеме службе. „То је посао онпјех старијех баба", ја сам чуо сто нута из уста нашијех модернијех Хришћаиа. Ово је на жалост данас овако код велнке већине нас, а поглавито у већијем мјестима, у варошима и градовпма, гдје је тобоже интелнгенција! Ово се зове бпти Хришћани ио нмену само, алн не у самој ствари. А шта да кажемо о томе, како се ми држимо у цркви ? Стојимо у цркви и наслонимо се у столовима на такав начин, да ми пе би никако допустили себи тако стојати пред каквијем угледнијим лпцем, Обрнути к св. олтару ми нијесмо готово никада, иего гледамо и звирламо десно н лнјево, као да смо на пијаци или у позоришту. Па има нас п таквијех, који иаше страстн и наше зло срце не зпамо пи у цркви укротити. У свафи смо случајно с некијем, иа у мјесто да смо се помирпли прпје него што ћемо у цркву и ућн, п у мјесто да се сјетпмо да смо пред Богом, који нас суди, ми као да смо синови пакла, а не божја чеда, тјерамо на пропаст душе наше пизму нашу и у божјем дому. те на саблазаи свију н на јавну уврједу