Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 402

Б-.Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

на дно ријеке и утопио се, а главу јој донесу матери. Обезглављено тијело Јована Претече, као труп казкњенога по царској заповједи, бијаше по тадањем обичају остављено несарањено. Но вјерни ученици Јованови с дубоком побожношћу узеше часно тијело његово, пренесоше га у стари самаријски град Савасту, и покопаше на једном мјесту изван града. Ту су се над св. моћима Крститељевим сакупљали они ради молитвене успомене о њему и пристојећег му поштовања. А у почетку П. вијека подигнута је над гробом Крститељевим омалена црква. За вријеме императора Константина великог или при благочастивој матери његовој Јелени, часне моћи св. Јована бијаху пренесене с оног мјеста изван града и положене у подигнутом у Савести великољепном храму у част Јована Претече, у пространој погребалној пећини, усред гробница св. пророка Авдија и Јелисеја, који су скончали у Самарији. 0 том храму над гробом Претечевим и сада се храни предање; поклоници могу и сада виђети сачуване развалине тога Севастијскога храма. Овамо су се ушљед многобројних чудеса од часних моћи Претечевих врло многи Хришћани сакупљали, да се поклоне светињи. Год. 362. гонитељ Хришћана Јулијан одступнив (апостата) намислио је обешчастити светињу; по његовој заповједи провалише незнабошци гроб великог пророка и сазкегоше кости његове. Но благочастиви иноци јерусалимскога манастира. сазнавши о том обешчашћењу, преобукоше се те умијешавши се у гомилу Јудејаца и незнабожаца, који испуњаваху вољу одступникову, успјеше да спасу драгоцјене честице светих моћи Крститељевих, шта више и пепео од костију, и предадоше их ради бољега сачувања у Александрију св. патријарху Атанасију. П1то се тиче усјечене главе св. Јована Претече, то се по свједочанству врло двевног предања о оњој зна ово: крволочна Иродијада, злобно се осветивши над главом обличитеља, не допусти да се она положи с осталим тиј елом Крститељевим бојећи се, да Јован не ће васкрснути (као што је послије и мислио Ирод [Марко 6. 4.—16]) и изновају почети изобличавати за њено безбожно живљење са Иродом. С тога она узе усјечену главу Јованову у Јерусалим у дворац Иродов (у предграђу Давидову) и тамо у нечистом скровитом мјесту дворца закопа ју дубоко у земљу. За ту околност знала је само једина

благочастива Јована, жена управитеља двора Иродова — Хузе (Лука, 8, 3.). Јована потајно ноћи положи главу Крститељеву у земљани сасуд и сакрије ју на добру Иродову на гори Јелеонској. Послије много времена бивше добро Иродово постане сопственост богатог једног благочастивог Хришћанина по имену Инокентија. Једном он копаше темељ ради зидања маленога храма и случајно нађе земљани суд и у њем главу. Чудесним знацима и Божијим откривењем сазна он, да је то глава Јована Претече, с тога ју је и чувао благочасно. Но пред своју смрт сакрије Инокентије своју светињу у земљу из бојазни, да се над њом не би поругали невј ерници. Кад су временом грађевине Инокентијево остариле и мјесто помало опусти, то часна глава Крститељева дуго времена није ником била позната. Православна црква три пут у години светкује налазак св. главе Јована Претече. 0 околностима првог наласка њенога чрез два монаха постоји врло старо предање. У вријеме Константина великога, кад је вјера Христова била призната за владајућу, два монаха путујући у Јерусалим да се поклоне крсту и гробу Господњу, нађоше часну галву Претечеву на гори Јелеонској, по предходном откривењу самога Претече, који им се двапута у сну јавио, и затпм ју метнуше у врећу од камилиних длака. То је био први налазак часне главе Крститељеве. 0 години кад се је то збило нема тачних података. Даље предање прича, да су се монаси, који нађоше главу Претечеву на повратку из Јерусалима случајно нашли с неким сиромашним лончаром из града Емесе, и заједно с њим наставили пут и своме сапутнику дали да понесе врећу, у којој је била глава Претечева. Сиромах лончар није знао какво је благо чувао. И ето св. Претече, јави му се; и за лијеност и невјерност инока заповједи му да остави сапутнике и узме собом врећу. Тада сам лонтар пође на даљни пут и сретно приспије свом дому, који Бог благослови изобиљем земаљских блага. С великом побожношћу чувао је тај лончар часну главу св. Јована; пред смрт пак приповједивши својој сестри о драгоцјеној светињи, спреми ју у водонос, кога справи у ковчег и завешто тој да чува то благо и у свом реду преда тако исто каквом богобојажљивом Хришћанину. И дуго вријеме часна глава Крститељева, прелазећи од једнога другом чувала се и пазила се међу бла-