Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11 и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 445

о Богоматери, Светима, о загробном животу, — све то сасвим природио може бити садржајем за те претходне лекције. Пошто се те лекције по свом садржају морају тицати онога, што је век иозиато ученицима, оне се морају састојати понајвише у живом равговору учитеља са ученицима, те оне могу сасвим природно пмати облик јеврестпчкп. Згодно упутство за овакве лекције може послужити књига Д. Соколова: „К(= скдк! ст». д'кт/ии ш в"кр г к и нракстеенности Хр"Гст'1АНСК0Н". 8. 0 предавању свешт. Историје. При одређивању обима тога предмета за основну обуку уаимају се у разним ирограмима и упутствима у вјеронауци 8а основу неједнаке комбинације. Иостоји на пр. назор, да се за основну обуку из цијеле свешт. Историје морају узети само приповијетке пз Новога Завјета, а старозавјетна приповиједања или се морају искључити са свим, или, у најгорем случају, могу се узимати само у ограниченом обиму и скраћеном виду. Назор тај припада, између осталих, познатому автору „Русс. нач. ШКОЛК1" — баропу Корфу. За основу, које се држи у томе случају г. Корф, узима се то, да старозавјетна приповиједања немају битнога значења за познавање хришћанске религије, да су осим тога сасвим мало занимљиве за дјецу, слабо доступне њихову схваћању и, најпослије, неугодно могу дјеловати иа њихово наравствено развиће. — Истина, да у дјелу религијознога образовања из цијеле свешт. Историје највећа важностприпада без сумње Новоме Занјету, јер он најнепосреднијим начином приводи разумијевању суштине хришћанског учења; али се у исто вријеме не може непривнати, да и старовавјетне прнповијетке у том предмету не могу нцкако бити лм-

шене своје важности: 1) насупрот мњењу г. Корфа треба признати, да старозавјетна Историја има у себи доста педагогичких страна: пластичка очигледност, замамљина једноставиост старозавјетних приповједака, незаплетеност п једноставпост самих догађаја и одношаја, о којима оиа говори, — све то даје Историји Ст. Завјета својство врло важног васнитног средстиа, које се може потпуно примијенити дјечијем узрасту и којп је згодан за основну обуку. Нема сумње, да ће се међу старозавјетним прнповијеткама наћи и таквих, које могу показати не сасвим жељено дјеловања на наравствеие осјећаје дјеце, али је таквих приповиједака мало и, при томе, ко би хтио захтијевати од вјероучитеља да изабира батп те прнповијетке! С тога бп бнло неосновано искључивати из течаја основне обуке свешт. Историје нриповпјетке из Ст. Завјета: учинити то, очевидно би значило — лишити обуку једног врло важног васпитног средства. Но што је главно, што нас прнморава, да унесемо у основни течај историје старозавјетне прпповнјетке, то је: 2-го то, што би без многих од њнх били новозавјетни догађајн слабо разумљиви. Та поптл>едња комбинација и узета је пзмеђу осталога у обзнр прп нзбору учевнога материјала из свешт. Историје, у програм Духовно-учевног Комитета 1880. год. У том програму, као што заиста и треба да је, оставља се највише мјеста догађајима и учењу Нов. Завјета, али се у исто вријеме уводе и прштовпјетке о старозавјетшш догађајима, — и то у толико, у колико се то показује неопходним за разумијевање Новог Завјета. Што се тиче избора приповиједака пз повозавјетне Историје, какии је узет у том програму, неоспорно је, да је он овдје узет сасвнм цјелнсходно; но онај назор, кога се држи