Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 446 В.-Х. МСТ ——.— тај програм при избору приповиједака из Ст. Завјета, мора се привнати, да је доста мањкав, а да би код тога остали. Тај назор као да преставља, да староаавјетне приповијетке саме по себи, изван свог директног одношаја према догађајима и учењу Нов. Завјета, немају никакве васпитне важности; међутим, у одношају преиа многима од тих приповиједака, таква претпоставка била би врло неправедна. Но главно, што неда, да се при избору учевног материјала из Ст. Завјета руководимо тим назором, кога се држи програм Духовно-учевног Комитета, то је, да би се њоме одузимала свешт. Историји важност, каква јој припада у цијелом саставу вјеронауке, по суштаству н>еном ; као религијозно-васпитном средству. Код религијозне обуке свешт. Историја, у одношају према другим предметима вјероиауке, мора бити њихова општа и неопходна основа. Тако, директном и природном основом може она бити и код учења молитава; но да би свешт. Историја заиста била основом, нужно је унијети у програм неке такве приповијетке из Ст. Завјета, које немају директне важности за разумијевање Новога Завјета и које с тога и не уђоше у програм Учевног Комитета, — такве су на пр. приповијетке, које могу дати ученицима очигледне преставе „о неопходности молитве", г о плодовима" њеним и т. д. За тим, многе старозавјетне приповијетке, које никако нису нужпе за разјашњавање историје Новог Завјета, показују се неопходнима за разумијевање богослужења, јер улазе у састав црквеног читања и појања. И, најпослије, неке старозавјетне приповијетке, које иису ушле у програм Учевног Комитета, могу имати директну свезу за учење Катихизнса. Све то, говореки у опште, 8ахтијева, да се рашири обим свешт.

Св. 10 и 11

историје Ст. Завјета, који нам покавује програм Духовно-учевног Комитета, допунивши га таким новозавјетним приповијеткама, које се могу показати у каквом год одношају згоднима код изучавања других предмета вјеронауке. Да се при том раширеном обиму свешт. Историје не ће оптеретити ученпци основне школе, тешко да подлежи сумњи, јер по прнмљеном нашем програму, она се не ограничава само на једногодишњу обуку, већ се протеже на све три године учевног течаја основне школе. Наведени одношај свешт. Историје према другим предметима религијозне обуке сам опредјел>ује и онај тредак , којим треба да иде учење свештено-историчких приповпједака. Пошто оне морају служити за темељ учењу других предмета вјеронауке, очевидно је, да неке од њих, особито оне, које могу стојати у најближем одношају према учењу молитама, морају наћи мјеста у првој годнни обуке; друге морају бити темељем учења Катихизиса н, усљед тога, имати мјесто у другој години; треће, најпослнје, — које су неопходне за разумијевање богослужења, морају ући у трећу годину. Само се по себи разумије, да се у многим случајевима може догодити, да је потребан један и исти исторички догађај, па да му се ушљед тога мора дати мјеста у разним течајевима обуке, јер је не сумњиво, да ће се у библијској Историји наћи таквих приповиједака, које и по својству свог садржаја могу бнти једнако важне и згодне за изучавање разлнчних предмета вјеронауке. На тај начин, показаним иоступком свешт. историје у основној школи сама собом искл>учује могућност, да се она изучава строго систематичкнм начином, строгом генетичком и хронолошком њеном консеквенцијом.Ното ипак не значи,