Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

Б.-Х. асточник

Стр. 447

да изучавање библијских приповиједака у основиој гаколи мора бити само кратко, да се код предавања библијских догађаја мора павити само иа то: гдје и како могу бити умјесни и корисни и код изучавања других предмета вјеронауке, а при томе ие обраћати ни најмање пажње на ону консеквенцију, свезу и одношај, који се налази међу њима самима. Нема сумње, да сво знање, које ученици усвајају из области Историје, мора и само по себи имати неки извјесни поредак, свезу, систему. Све то, без сумње могу имати, и код показаног поступка свешт. Историје, ако се при предавању историчких догађаја, који се односе једном пли другом течају обуке, буде упозоравало на општу дошљедност најглавнијих момената свешт. Историје, и ако се код сваког предаваног догађаја буду ученици упозоравали, у коме је моменту тај догађај умјестан био, у каквом одношаЈу стоји он према другим дога^ајима, који су ученнцима већ познати. Код таквих услова ученик, премда не ће тачно знати хронологије библијских догађаја, али ће правнлно престављати опгати међусобни одношај њнхов, правилно ће на. пр. разликовати, који је од њих „раиији", у одношају према другом, а који „каснији" И природно је, да ће код | постеиене обуке, према томе, како ће се ученици подизати с једног ступња на други, консеквенцнја историчких дога^аја, свеза и одношај изме^у њих бити све више и више јасннји, с тога што ће према томе, како се ученик буде упознавао све с новим и новим знањем из Историје, та знања пајтјешње спајати у свезу са иреЈјашњим њиховим знањем; мрежа знања која се на тај начнн образује, постајаће све гушћа и чвршћа, а тако ће — свеза и одиогаај између поједшшх историчких дога^аја престављати се све ближе, јас-

није и очевидније. Да не би код тог постепеног нагомилавања у уму учеплка историчких догађаја у њеном цнјелом и општем виду, — свеза свешт. Исторпје, у трећем течају, код тумачења богослужења, помоћи ће да избије на површипу и та страна рада, јер је позиато, да поредак црквених службп и ток главних радња у њима у ошите одговара дога.љедиом току најглавнијих догађаја бпблијске Исторнје. Најпослнје, ако би се и код овнх услова знање учеиика из свегат. Историје показало довољно несистематичгсим, тај недостатак може се попунити у повторном течају вјеронауке, којим се, као гато је горе речено, мора завргаити иогаљедна година основне кгаоле. Темељннм обликом предавања свегат. Историје мора бнти прнзнат акџоаматички, — на то се мора пазити, као на једнну искључиву изнпмку у цијелој обуцн вјеронауке. Не мислимо, да би ученик могао доћи до историчког факта путем самосталног истраживања; факт му се мора предати онако, како јест; с тога говорећи спецнјалнпје, битним обликом предавања свешт.Историје мора бити ираиовиЈвтмка. Прнповијетка иоред тога има и своју педагогичку валсност код обуке у вјеронауци, погато се она показује као најбоље средство, којим се можемо користитн, да дјелујемо на чувство дјечије, да учинимо на њих жнви и здрави ушисак. што мора као што видјесмо, сачињавати једну од важннх страна релнгнјозне обуке. —- Но приповијетка, као средство предавања снешт. Историје, може се употријебити при обуци иа разне иачипе, тако, она се може употријебити у чисто свом виду, или у свези с катихизацпјом. Од та два облика приповијетке, мора се признати, да овај пошљедњи пајбол.е одговара потребама основне обуке. Па и