Bosansko-Hercegovački Istočnik
Св. 10 и 11
Б.-Х. ИСТОЧНИК
Стр. 471
Ако би се пресудом брак остављао у снази, пресуда се нодноси Великом Духовном Суду, по изјављеном незадовољству које од парничних страна. Чдан 220. Ако Велики Духовни Суд, при разматрању брачне парннце нађе, да је уредно извиђења, он ће пресуду епархијског духовног суда или одобрити или пренначпти. Нађе ли да је извиђање непотп} г но, вратиђе парнична акта епархијском духовном суду и дати му упутство, како пзвиђење да допунн. Епархијски духовни суд, пошто учини досљеђење, не изрпче нову пресуду, него акта с допуном исљеђења, шиље Великом Духовном Суду, који по разматрању изриче пресуду. Члан 221. Сва материјална потраживања, која су у свези са брачном парнидом, осим питања о издржавању и парнпчним трошковима, не подлеже суђењу ни Епархпјског ни Великог Духовног Суда, него ће се супрузи по свршеној парници обраћати за то надлежном грађанском С УДУЧлан 222. Епархијски духовни суд, прн изрицању пресуде, осудиће криву страну на плаћање дангубе и парничних трошкова невиној страни, свједоцима и вјештацима. Члан 223. У опште пропнси законика о поступку судском у грађанским и кривичним дјелима важе н за црквене власти, у колико овим законом ннје друкчије наређено. * * * Разлози, на основу којих се отприје у овијзм крајевима, нарочпто у Крајини жена пуштала, бпли су ови: Невјерносш у браку ; ако је жена била нсроткиња; крадљивост; иретјерана љеност ; завадљивост; смрад из уста. Начин пуштања био је оваки: Који се одлучи пуститп своју жену, ако је имао оца или старијега брата, изјави пред њима своју накану. Ови позову кнеза, малбашу (вијеђника) неколике комшије и кума, акојебио на близу. Кад се ови сакупе, изађу муж и жена, те стану пред овај скуп. Муж отприлике овако проговори: „Кнеже, комшије и други, који сте овдје ! Ја сам са овом мојом женом толико и толико (н. пр. годину, двије, три...) живио и комад ломно. Због тога и тога (наведе разлоге) не мозвемо више заједно, ни живљети ни комада ло-
мити. За то је ево пред вама иуштам. Онда осијече на жениној глави ђошак од бошче (повезаче), који код себе задржи, и тијем је све свршено. Овако пуштена жена није никаква дијела из кућне заједнице добивала, него покупи све што је од рода донијела, што је при вјенчању дара добила, што јој је у току времена набављено као накит, које хаљине и т. д.; то све скупи и оде у свој род. — Овако распуштене странке могле су се женити и удавати, и послије кратког времена могле су вјенчане бити; јер народ је сматрао ово пуштање тако важним, као и првих архијереја раскинуће брака, или данашње, пресудом духовних судова. А да је народ томе велику важност поклањао, види се отуда, што послије оваког начина пуштања жене, није више никаквих парница било, те је с тијем и родбина женина морала бити задовољна. Овоме акту пуштања жене свештапетво није никад присуствовало; јер оно је то сматрало као протузаконито; а свјеснији и одважнији протнвили су се томе и осуђивали таки поступак; но узаауд, кад је народ онако пуштање одобравао. Покрај свега тога свештеници кад су позвани, неки су обавили одмах вјенчање над пуштеницом, а они који су се устезали, њима је неко по прнјатељски шануо : „Попо, Богати вјенчај их, боље ће бити, него да се коњ под тобом плане (поплаши)!" А то је велика пријетња бпла! Ако и прематоме свештеник остане сталан, они оду у другу парохију; а њихов свештеник је морао најпослије попустити. Бивши архијереји чинили су се према овоме и невјештн, или ако је који био среброљубив, оглобио би њих или оптуженог свештенпка, и на томе је и остало. Распуштене странке нијесу имале ннкаква уговора, нн усменог ни писменог, већ оне ријечи: Више не можемо заједно. Ако су распуштене странке имале дјеце, што је било врло ријетко, јер за љубав дјеце трпило се, —■ дјеца еу сва без разлике при оцу остајала, и отац је о њима бригу водио; а матери није било забрањено, кад је жеља повуче, доћи, па дјецу впђети, неку им милошту или друго што донијети. — Овако је чињено, кад је кривица до жене била; а кад је била кривица до мужа, жена није могла више трпити, онда је нашла себи задовољштину у бјегетву,