Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. В

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 117

тако да понизује човјека, дочим закон Христов води нас горе, подиже к небу. Истина је, да је он тежак, али ономе је тежак, који је ниско пао. Но ако је човјек пао услијед гордости и сладострашћа, то се на пријашњу висину може он подићи само путем смирености и уздржавања. Горак је тај пут, но бескрајно је сладак и блажен вјечни живот, коме он води" ! Св. Ћирило сврши, а међу Јеврејима и Сараценима-мусулманима подиже се граја и свађа. Тада један паметан Сарацен, којп је пажљиво слушао Јевреје, рече: „Овај гостје оборио муслиманску мудрост на једну страну, а вашу на другу: тврда је само вјера хришћанска. Она је једна за све, и без ње нема ни за кога вјечног живота!" „Тако је" — потврдише многи, и крсти се неколико Козара. Каган, праштајуђи се са св. Ћирилом, нуђаше му богате дарове. Он их не хтједе узети, но у мјесто њих замоли у Кагана милости да дарује слободу онијем Хришћанима, које је он заплијенио. Са словом п торжеством поврнуше се света браћа натраг, и прошавши кроз нове опасности приспјетае сретно у Царпград. Ту се св. Ћирило настани при цркви св. Апостола, и у самоћи се занимаше изучаван>ем Божанствене науке. А св. Методије поста игуманом у Нолихроппјевом манаетиру, у ком бијаше до 70 стараца. Послије тога пута живљаху св. браћа мирно и спокојно. Они живљаху у потпуној самоћи, далеко од свијета, у посту и молитви. Али ето наступи 862. година. Император Мнхаило НГ. доби V Цариграду писмо од моравскога кнеза Растнслава: кнез Раетислав је молио у пиему императора, да му пошаље ваљана учитеља и просвјетитеља, који би упутио народ његов у истинама хришћанске вјере на народном славенском језику. Император послуша глас славенскога народа, који је жеднио за свјетлошћу и иетином, и који је ееби позивао истинскога учитеља и просвјетитеља: он је Ж1 >во осјетио у том писму љубав Славена према добру и правди, и појмио њихову мржњу према оној тами и лажи, којом су њемачки проповједницп тежили да напуне срца и ум њихов. Радо "је он изишао у сусрет чистим и високим жељама кнеза Растислава, и одмах сазва сабор, на који су били позвана и св. браћа, Ћирило и Методије, који су се већ прославили проповједничким подвизима.

Кад ]е император сазивао сабор, сигурно је већ имао пред очима оне људе, који ће моћи удовољити жељама славенскога народа и частно извршити ново велнко апостолско дјело. Он је рачунао на св. Ћирпла и Методија, којима је, као што је знао, добро био познат елавенски језик и народ. И заиета, на сабору се он обрати на њих с приједлогом, да иду на проповијед моравскијем Славенима. „Вп сте обојица Солуњани, рече им император, а сви Солуњани чисто говоре славенски". За тим се обрати ев. Ћирилу те рече: „Знам филозофе, да си слаб и болешљпв, но ипак ваља да ти пођеш Славенима; оеим тебе нико пе умије тога учинити,.што они моле". „Слаб сам ја и болан, одврати св. Ћирил, но радосно ћу поћи!" На затим настави: „Ичају ј ли Славени своју азбуку? учитн без азбуке, ! учити без књига значи толико исто, колико и писати бесједу по води. ]?аља учити по књигама, у којима би тачно и вјерно написана била ријеч Божија, а без књига лахко је пасти у јерес". Император, потпуно споразуман с тијем мнијењем, наномену св. Ћирилу, да су „п дјед и отац његов, и многи други тражпли славенска писмена, но не нађоше их". Није ли из тога разговора јасно, да су жеље Славена и мишљења св. браће била међу собом савргаено еагласна? .Славени су жељели ријеч Божју на свом народном језику, а прва мисао св. Ћирила бијаше да им пружи св. Пиемо, и да им га преда на њиховом народном језику, не само усмено и у живој ријечи, но и на писмено; и за то се је он ри јешпо, да преведе евештене и богослужбене књпге на славенски језик. Тако је размишљао човјек са узвишеним мислима, учитељ не еебичан, којп је пред очпма имао само Божанствене и духовне цнјељи, а није био заражен ни лажју, ни среброљубљем, као што је било римско и њемачко духовенство. Осим тога, тако је могао мислити човјек, који је у себи осјећао доста енаге да испуни то велико дјело, и који се није бојао нп новијех непријатеља, ни нових тешких трудова. Преданост своме високом ДЈелу, љубав према Богу и л>удима, којом је било испуњено срце Ћирилово, откривају пред нама сву његову величину, сву силу и бесмртност његовијег подвига. Да би ријеч Еванђеоска продрла управо у срца људи, запалила и напунила их пламеном дубоке, свеобухватајуће љубави Христове, са-