Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 92

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

ХРИШЋАНСКЕ ВРЛИНЕ. Намијењено православној српској младежи и сваком ХришЂанину. Превео и попунио: Јован Петровић, катихета и проФесор на кр. вел. гимнасији, кр. вел реалци, и учитељској школи у Загребу, витез црногорског ордена Књаза Данила I. (Наставак.)

12. Смијерност Гордост је ђаводстш гријех, она је била узроком, да су анЈјели с неба отерани и састоји се у противности вол>и Божијој. Гордост је лигаила наше прародитеље рајскога блаженства, навукла је на њих и на све њихово потомство проклество Божије, болести, смрт; наказила свијетли образ Божији у човјеку. Сатана у облику змије, лукавијем ријечима побуди гордост у пра-мајци рода човјечијега — Еви и склону је на гријех. Он ју наговори, да не вјерује Богу, који је забранио да не једу плода с дрвета познања добра и зла, јер ће умријети, увјеравајуки ју, да није истина да ће згријешити и умрнјети ако преступи Божију заповијед, него ћете ви постати Богу равни и знаћете, шта је добро и шта зло. Из ријечи ^аволскијех према томе, излази, да Бог није дао ту заповијед људима из љубави према њима а ни за то, што им је желио добро. „ //« Тшие ви умријетп, говораше змија, него & вам се ошвориши очи, иа &ете иосшаши као богови и знати што је добро што ли зло и (Бит. 3, 5). Прамати наша не одржа се против искушењу, већ повјерова искуситељу више, него Творцу своме, згријеши сама и повуче за собом и мужа својега. Јав-љао се сатана и Спаеитељу и трудио се, да и Бзега склони на гордост, обећавајући Му сва царсшва овога свијеша и славу њихову, ако само падне и поклони се њему ^аволу, но Спаситељ одбаци гордост и изабра пут смијерности и страдања. Није

се у велељепниЈем дворима, ни у злату и сребру родио а ни живио Господ неба и земље, није тежио за земаљскијем царством, већ се родио у јаслама, и провео је свој живот у сиромашној кући дрводјеље Галилејскога. Спаситељ је говорио да је „крошак и смјеран у срцу и (Мат. 11. 29), показујући на то, да „лисице имају јаме и ишице иебвске гнијезда; а син човјечији нема гдје главе заклонгши" (Маш. 8. 20). Он је ишао пјешке проповиједајући свуда, изабрао је себи за пријатеље (Јов. 15. 14) апостоле не благородне, већ просте, сиромашне рибаре; свима је без разлике проповиједао евоју свету науку, па и сама мала дјеца долажаху без запреке к Њему и њих је, незлобиве и смјерне, ставио за примјер старијима. Он шта више није волио залазити у куће гордијех богаташа, гостио се често код доброга Лазара у Витанији и врло рнјетко, кад би видио особито расположење према себи, посјетио би куће богаташа, као на примјер Закхејеву. Он је укоравао горде и богате фарисеје, давши нам поучан пријер смијерности у причи о митару и фарисеју. И сами Апостоли, мислећи с почетка о земаљском царству Месијину и премишљајући о томе, ко ће изме^у њих сједити с десне а ко с лијеве стране Нзегове у царству небесном, нијесу избјегли праведнога укора Спаситељева због гордосаи, која је недостојна ученика Онога, Који је „ионизио себе иосшавши иослугиан до саме смрти, а смрши крстове" (Филип. 2, 8), И не много прије својих