Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. б

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 225

Данил. Дионисије умро је у Цариграду 1894. год. 39. Пајсијв 1871.—1873. умро у Сарајеву и укопан у гроб.ље оиште. 70. Антим 1873.—1880. Овај се захвалио и стављен је у мировину, живио је приватно у Бечу гдје је и умро у 1884. години. 41. Сава КосановиЛ 29. марта 1881. (посвећен). Дао оставку 15. јуна 1885. год.

42. Ђорр' ПиколајевиК. Посвећен на пријестол дабро-босанске епархије у Сарајеву 2. фебруара, 1886. Под бројем 15, 16, 17, 18, 20, 21 и 22 спомињу се у књигама по запискама у сарајевс^ој старој цркви; а под бројевима 18, 19, 28, 30, 31 до краја спомишу се митрополити у „Неологосу" по хронолОшком реду. Ђ. П. п.

ДИЖИМО МОРАЛ! I. писмо уреднику „Б.-Х. Источника".

Возљубжни у Христу брате! У свијету свакаквијех зала. У свијету свакаквијех чуда ! Десно и лијево, напријед и назад — свега и свачега. Многи се данас стара, да ужива, како то његово срце жели и осјећа. Нек је сит и задовољан у новцу, а што ће он рђав углед имати у народу; што ће га многи прсзирати и омаловажавати; што му душа стоји у прашини гријеха, то је многоме данас двадесет девета брига! Нек се има доста изјести и попити, — како ће тијело удешеније бити за црва, то им је доста — п то је по њиховој — тако рећи лудој мисли, добро и узорито!... Бог човјека нпје створио за то, да се човјек свјетским блатом каља, него је Бог створио човјека — дајући му разум и слободну вољу, а тим га уподобио самијем анђелима; поставио га је господарем свијета; — удостојио га је вјечпте славе и блаженства; дао му је особити дар говора... У свакој ствари човјек види Бога. Из сваке ствари човјек треба да чита: Божију велпчину, непостижимост и евемогућство. Читајући сву природу, ту велику књигу Божију, човјек треба да се очара дивнијем поретцима, које је само виша сила могла створити; да слави и хвали непрестанс вјечитог Творца, који је свакој ствари — цијелој природи дао схладност, да .никакав разуман човјек не може рећи: „ Очо није требало ", или: Ђ овако би боље било /" и т. д. Јер, који би се Богу усудио и за длаку, какву примједбу ставити, тај би показао, да је задојен ништавилом, д» му је разум

мрачан. И, то не би био човјек, него сотона, који сије рђаве мисле своје међу људе, да се људи одреку јединог источника свега блага — Бога, 1Беговог јединца Исуса Христа и утјешитеља Духа... — „Доиста, да човјека нема на овом свијету, једна би цијела његова половина празна, а друга без чувства и правога разума била. Он је дакле вијенац и накит свију Твоји, Господи створења; но он је умни њин старјешина и владалац. Али шта би човјек, па још овако умом и срцем као што је обдарен, на овом свијету био, да нијеси Ти, милостиви Творче, из превелике Твоје љубави и доброте светој Твојој мудрости толике мудростп и толика чудеса на њему створио? Ах! одиста најсиромашније под небом етворење. ПТта је потреба и чуда он до сад за себе пронашао! Чим би их он дакле онда намирио и задовољио ! Но сад у оволиком богаству и имању, које је од тебе добио, у чему би ее још на недоскудицу потужити могао ? Ни у чему доиста, осим у том само, што Ти, благи Боже, не умнје по мјери Твоје превелпке милости довољно благодарити, и што није толшм јак, добар и разуман, колико бп ваљало, да Те свагда својим оцем и највећим добротвором назпва. Ах! Колико га његова нејака мудрост не вара, колике га његове слабости с пута добродјетел>и не свраћају, како је често он, пустивши узду својпм страстпма, мучан и зао, и како је често, запустившп изображење свога ума, несмпслен и глуп!" — Ето, шта вели учени Србин Јован Стејић. Морал данас — међу л>удима, у већем је дјелу пао. С тога свакпм даном видпмо у људ-