Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 290

Б -.Х ИСТОЧНИК

Св. 8

арнстотељевом принцгшију: „пИп! Гиеп4 т 1п1е11ес1и, ^пос! поп Гик 111 вепби" и па ономе другом учењу, да је душа наша: „ 1а1зи1а гава, 111 <]иа пЊП ев!; 8спр1;ит'* (гдатка обријапа табла на којој ннје нншта записано) негирали су свако иаше иознање, ос.им онога, које нмадемо среством чула, те нијесу допуштали, да нам може ишта друштво или религија приоиштити. Дух је човјеков паснвап у стварању идеја, т. ј. не ради нигата. —• Овај правац довео је сенсуалпсте до иегације идеалног свијета, дакле: дугие, Бога, ангела (данашњн материјалисти). III. Сколастици у дугој својој препирци и филозофирању ме!)у собом помирили су горња диа противна правца, па су пронашлн праве изворе наших појмова. —■ « Дугаа је човјекова доласком на свијет — уче онн — као лист бнјела папира, илп ио Аристотелу: 1а1)и1а гака, гдје нема ништа написано. — Али душа имаде способносг, коју сколастици зону: „шкеПесШз а^епв' - ' (орегапв), а то је присуство Божије свјетлости: ])аг1еслра!10 1итт18 с Н у Ј п!. — Помоћу ове моћи душа расвјетљује посебну (партикуларну) слику | . предмета, који пам Је пред очима; свлачи с ње партикуларизам и впдп у њој општи предмет. И тако промјењена слика постаЈ*е идејом (кресаек ехргевна), кој'у душа у себе оставља. — Ова радња наше душе не отеже се нн најмање, већ бива у једном тренутку. Ум наш ]"еднобројне предмете претвара у универсалне, нсто онако прнродио и лако, као што тако чипе нагаа плућа, када дпгау, примајући у себе оно, гато је за њпх, а одбацујући остало. У утроби материној душа јо паша само у потенцпјп разумиа и тадајеона: 1а1)и1а газа, т. ј. иема још никакве идеје,

— али послије одма постаје разумном у дјелу (акту). У душн ннје савргаен разум. ј *ер не разумпје све, па се мора претпоставити вигаи разум, који дугаи помаже, да разумнје. — Вог је дао душп т^еПееШа ао-еи8 (разум, који ради). Он ствара идеје помоћу оне Божпје свјетлостп иже проск-к 3 ||Јает г к ксаклго чмок"ккл гр/одбфдго к г к <ијр к. — Окако је мислио и пр. Давид, говорећи: зналинасА нл наск ск-кгн иицј ткоего Гди (пс. Ј:, ст. 7). Свјетлост твсзга образа ударена је на нас БосисЈде. Сколастици допугатају при стварању идеја спољагање утнске и познавања свјетска у ријечима и зиаковима, као о Богу, дугаи, дужностнма, будућом жпвоту, наградама и казнама, што човјек сампЈем својијем срествнма не може схватити ннти постпћп чисто, бистро и право. — Човјеков ум, који је сам формирао идеју свеопгатега, способап је, да разумије друштвену ријеч, коју му Бог открива. Ова иаука измирује идеализам и реализам, јер учп с једне, да тпјело помаже састављању идеја као метеријалпа помоћ, пружаЈ *ући нагаој магатн матерпЈ*у сликб, — а с друге стране тврди, да је разум потребан при стварању појмова, •X- « Ријечи иже ироск^кцштт*. и т. д., које картезијева гакола наводи у потврду свога учења, не доказују, да је та свјетлост непосредии узрок радња нагпег ума. Ог.ај текст не само, гато не одбацује 1п1:е1ес1;и8 ао-ен«, него га још п потврђује, потнто дугаа од оне свеопгнте свјетлостн прима оиу одјелиту способност, названу: „пп. а»еи8". Да душа нема онакове способпостп, онда ио картезијевој тиколи био бп сами Божији разум, који непосредно ствара идеје у разуму свијех људи помоћу своје