Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 291

бож. свјетлосги. На основу оваковог вјеровања платоппци држали су, да је један и истн разум код свијех људи; — напротив сколастицп увјерења су, да сваки човјек имаде свој особнти ум, као гаго имаде н своје друкчије тнјело: Колико л>уди толико н разлитијех умова: ргшс!рпгш 111Ге11ес1п'1ип тиШрНсе1;иг 8есипс1ит шиНлрПсаИоиет согрогит. Д"1 ј /1 о законное нлпмгдно вт^ сердцд \ г к скоГ|\"к означује способност познања закона; — а под ријечима елицм ко кеззд^ коннш сог-кншшл, веззлконнц' и погикн8т *ћтреба разумјети, да нема иарода, који не познаје закон природни, — закон, којега је Бог открио првом човјеку, и којега су сви народн наслиједили по свему свнјету помоћу говора и предања. Откривењем добили су људи природни закон. Све зависи 1) од начина, којијем се душа послужује својом урођеном способности, п 2) од првог откривења. — Урођеном способношћу (ш!е1. а^еш) душа добнва идејо, — а од открпвења, које је Вог дао свему свијету, срестком говора душа позваје чисто Бога, душу, друштва п т. д. — Сколастика не пориче разуму његова права, а учи опет, да је потребно предање и тако измирује рационалпсте, који вјерују, да су дјело разума

не само пдеје, већ и познања, са традицијоналистима, који уче, да сва познања па и саме идеје добивамо од откривења. По учењу картезијевом ми впдимо без радње, а по сколастици видимо радећп, а ово је задње запста миого племеннтпје за човјека н подобније оној великој л>убави, којом га је Бог створио. Када би Бог усадио у нас пдрје, човјек онда не би имао иикаква разума ннтн слободе, пошто човјек није слободан, већ када је разуман, те би тако био сличап живинама, с|иПл18 11011 ек! 1и1е11ес1;и8 (који немају разума), а овакви су баш закључцн, што су их материјалисти извели из учења о урођеним идејама. — И спири,туалисти, противним путем, дошли су до истога резултата. Учећи о поријеклу идеја у нама онако, како су сколастици разбпстрилп и доказали, лако ћемо разумјетн: зашто је душа тијелом везана; загпто тражн помоћи одтијела; зашто човјек ппје дугаа; загато сва тјелеса морају једном ускрснути, сдружити се дугаама и т. д. Пађте (Книн) 3./У1П. 1894. Љубо Нер. Влачић. свештенпк.

ПРВИ ПСАЛАМ СВ. ЦАРА И ПРОРОКА ДАВИДА.

„Слджент^. Д|8ж'к". Са псалмом „Кллжен-а -и8ж'к " почиње се Псалтир; с тога треба да је иознат свакоме, ко бп ма кад имао срећу да чита ову књигу. У стара, добра времеиа, кад су се пашп ђедовн и ира^едови по Псалтиру Цара Давпда учили и самој науцп, приступајућп читању истога одмах

после азбуке, многи знадоше овај псалам на памет п појући га радо заслађпнаху часове свога одмора; а за њима по слушању научише га и они, који не знадогае читати и писати. Први и ншп.педпп стих овога псалма слугаамо често п у храму Божјем: овн се стихови поје на свеноћном бденију, послије прве, велике