Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 294

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

вамо од рђаких дјела ради получења блаженства. Благо оном, ко има чпсто срце, јер се удаљава од рђавих дјела, и не иде у друштво нарушптел.а вјере и наравствености! 2.) Но к г к здкон-к Господнн кола его, н к^н злкон-к его по 8 читса депк и иош,к. У ирвом је стиху псалмоијевац показао, чега се треба клонити ради получења блаженства, а овде говори о том шта треба радвти за исто. За получење блаженства ннје доста уклањати се од зла, но је пужно још бити у закону Господњем и мислити о њему дан и ноћ. Законом Господњим назива Давид не само закон Мојсејев, него и све у опште заповједи и наредбе Божије, записане у св. пнсму ХБеговом и које се чувају у предању. Бити својом вољом у закону Господњем означава расположење к закону Божијем, "љубити га и жељу имати увијек га испуњавати. За то смо дужеш имати га у мислима својим, труднтн се да пронпкнемо дубље п дубље у његов унутарњи смнсао, да га усвојпмо срцем својим и по њему да управљамо живот свој. То и значи имати вољу, а не само разум у закону Господњем. „У осталом ове ријечп: к г к злкон-к его по^читса деик н нојцк, не означавају то'■, говори еп. Иринеј (внди његово Тумачење псалтира, издање 7-мо 1882. г., дио 1. ст. 3), „као да не би праведан човјек могао престати ни за тренутак у закону Господњем (јер је то човјеку немогуће по немоћн му), но да је дужан, колико је могуће, дух свој чешће обраћати к правилимд закона и увцјек мислити о њему, особито кад се догоди или иомислити или рећи, или учинитп нешто таково чим се нарушава закон". Ријеч значи о приљежној ревностп у дјелу примања вјере и дјела и побождости, као што и објашњава то св. Ата-

насије Велики, говорећп: „не треба с намјером учити се закону Божијем, и не тако, да кад-кад се поучавати, кад-кад не, него увијек и без престанка настојати, да будеш приљежан и ревностан к рнјечима Божијим. 3. И б В деттч гако д^еко ндсажденно« ири ис\*о= ДИШ^Х^К еже НИ0ДТ4. скои длст-к ко кре ,ИА ское и листт^ его не отпадетп*, н ксл елика аш,е ткоритт*. усп-кггт*. Пророк, протумачивши, кога треба називати истинито блаженпм и праведним, сад доказује, да је такав човјек блажен и по уздању — у будућем впјеку, и на самом дјелу у садањем жпвоту. Доказ своје мисли о подлиности Божијег промпсла о праведнику узима од упоређења дрвета, које је усађено крај потока или извора. Таково дрво има увијек неопходну ради хранења свога влагу и с тога, ако би настала љетња жега пли би дунуо врућ вјетар пустиње, оно остаје увијек свјеже, зелено, не тјера лишће као друга, која немају доста влаге, растења и доноси плод свој, наравно по врсти својој, у вријеме своје, т. ј. у одређено вријеме, кад се плодови сабирају, не доцнећи са зрењем и не пропада прије времена, док јога не сазри. Тако исто и праведник^ који се непрестано вјежба у испуњавању закона Божнјега, близу је к извору воде живе Христу Спаситељу (Јов. 7, 37; 4, 14), од Кога, као што дрво од извора сокове, у изобиљу по вјери својој добија благодатне моћи, које су нужве за духовни жнвот; испуњен мира и радостп Духом Светим, тако човјек у највећим незгодама и искушењима живота не губи бодрости и срчаности, не застаје у својој доброј дјелатиости, но без умора нде цнјело вријеме свог земног живота напрпјед по путу паравственог свог усавршавања; а