Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 301

ријеч Божију, зато нам је дужност обраћатп јој пажњу као ријечи Божијој, дочим та рпјеч није човјечпја него Божија. Проповиједање ријечи Божије у цркви. дјело је велико производећи утпске обзиром на то, постајући примством те ријечи. Ако мп ту ријеч предусретамо као произлазак од Бога, она ће на. нас учинити утисак великом и божанском силом. На против ако ми ту рпјеч предусретамо као ријеч човјекову, она ће постати нашем уму и срцу плод без икакве користи; јер све што је човјечпје, то не може произвести дјело благодати. Ако смо приправни слушати ријеч Божију, тада мп свој ум располажемо пажњн, срце побожности; ако слушамо ријеч човјечију, њој се обично одајемо таковијем осјећањима, с каковпјем се налазимо при ученом расположењу, једа би тренутно прекратили вријеме, неимајућп друго шта радити. Због тога, што не разликујемо небесну храну наше душе од пријатнијех ствари, у нама света ријеч произвађа малу корист. У слушању проповиједп, ми се пренесимо нашом мишљу слијеђењу за апостолом Павлом у Солуну; тамо у његовом кругу не ћемо чути ни хвале ни пљескања руку. С њиме се пренесимо у тада звато мјесто Листру, видјећемо да га народ хтједс одликовати божапственим проповједником. Међу тим у Солупу му проповпјед учнни плодовиту корист, а у Лпстри на протпв никакове ХхОристп учинила ипје. А зашто? За то, што у Солуну узимаху проповијед као ријеч Божију, а у Листрн јој се чуђаху као ријечи човјековој. У слушању проповиједи главно је расположење што природно Божија ријеч побуђује у срцу сва остала расположења потребита иостигнућу обилатпх плодова. Црквена се катедра проиовједншпта подиже ради њега пстога знамењем, што бијаше Израиљћанима Гора Синајска, са које Врховни Владика својим громкпм гласом објављиваше им своје заповиједи, које онп обгрлише страхопсштовањем, једва се усудивши бацити поглсд на њу. Вјерујући човјек а будући убјеђен о томе што му сам Бог говори, слуша еванђелску проповјед живом и пламеном вјером, вјером чистом и простом, вјером емиреном и покорном. Гордост човјечијег ума, слушањем божанске ријечи, постаје смирена иред величином вјечне пстине. Тај исти човјек себе доводи у стање невиног дјетињства, које је по учсњу Исуса Христа сасвим необходно потребито ради

получења Бзеговнјех заповиједи п постпгнућа царства Божијега (Марк. 10, 15.). Подобно новорођеноме дјетету, као што гооори апостол Павле, Хришћанин жеднн за спасптељним млпјеком, које ће га одгојити у спасењу (I. Петр. 2, 2.)Као ученпк пред својим учитељем, он прима поуке Свемогућега Учитеља савршеном покорношћу и поелушношћу са пламтећом жељом, жели се с њима окористити; он их прилагођава самоме себи; изучавајућп њих, пзучава самога себе. По томе правилу, он самога себе и изобличава, он је самоме себи судија, сравнл'јући своја владања са оним што чује, из тога води побуђаје, саставља згоду псправљању и усавршавању самога себе. Поштујући ријеч спасења ријечју Божпјом, он се с том ријечју тога тренутка, када ју слуша, толико не занима, колико ]у запечаћава у својој памети (Псал. 118; 2. Петр. 3, 1, 2); неизгладивим словима црта осјећаје своје душе, са свом снагом тој рпјечи прпљубљује своје срце (Псал. 118. 140; Јевр. 15, 16), Вјерујући, боји се више свега да не изгуби ријеч Божију, стара се више свега да остане у томе постојан, у чему га је та ријеч поучила (Јевр. 8, 32; I. Јевр. 2, 24). Бог своју ријеч не шаље ради тога, да би ју учинили предметом бескорпснога теоретичкога погледа; она је потребита не толико због дубоке побожности, већ п ради савршене послушности самога себе, као што смо се увјерили, да нам та рпјеч долази од Бога; сумњатп да ли смо је дужни слушатп, колпко би било беспаметно, толико би било п страшно. Ради тога дужни смо је слушати, да би сачували и испунили њену дужност на дјелу. Исус Христос вели: „слушпии ријеч Његову а нс испуњавати је. значи то исто, штао и саиидати здање свога спасења па иијеску". Вјетрови необузданијех страсгп и бурнијех валова свијета, при првоме узбујању и комешању сруше га и претворе у развалнне. Али ко слуша н испуњава ријеч Божију, тај зида непомично и чврсто здање, кога нијесу кадрп срушити никакови ударци (Мат. 7, 24—77). Апостол Јаков сравњава онога човјека, који се задовољава слушањем ријечи Божије а не испуњава је, човјеку којн пролазећи крај огледала у њему се види, али одмах то и заборави, какав се у огледалу видио. Даље псти апостол надодаје, да онај неће бптп блажен у своме дјелу, који слуша свету ријеч не назећи на њу и заборавља је, већ онај, који ју испуњава у савршеном закону и слободи