Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 302

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

(Јак, I. 22 и даље). И у схароме завјету, времена блага, обећана Израиљћанима, бијаху награђена за тачно испуњавање заповиједи (Второз. 28, 11—14). Бог признава Израиља својпм народом и обећава му преимућство да ће бити с Вогом. само под увјетом, ако тај народ буде сдушао Нзегов глас и испуњавао га у свима проппсима (Јов. 11, 11). И тако слушање проповнједи, као ријечи Божије, почетак је свију добријех распо ложења и расположивости, које допринашају богате плодове. На против немарност о божанственој ријечи, бива повод злијех пошљедица, које сметају њеноме добру и доброме успјеху. „Дом израиљев (говори Бог своме пророку) ако не послушају тебе, не%е послушати ни мене " (Језек. 3, 7). Раздагања са свим свјетовна, не могу битн, нптп су икада била цриправа постигнућу благодати. За што је апостол Павле сасвим мало у Ареопагу атинскоме обратио људе ? Зато, што су ти мудраци по њиховом мнењу свјетовном видјели у његовој бесједи мноштво свјетовнога пскуства краснорјечија, које их је услађавало а не троњавало. И сама дворба Исуса Христа није спасла народ израиљски од погибељи због тога.што тај народ бијаше заслијепљен предрасудама, занешен страстима, преварен старјешинама, зато тај народ у њему и непризнаваше Сина Божијега. У причи о сјемену, које је пало на различитога рода земљу, која је ускратила томе сјемену дати плод, Спаситељ намје у њој показао различите прпмјере, који се, јављају бесплодношћу Н>еговеријечи, т. ј. у неелушању ри]ечи. То све што велимо излази из тога недостатка, што се у проповједању гледа говорник а не учитељ ; гледа се онај, који наговјештава, а не Онај, који шаље проповједати и ријеч му даје. Од лажнога појма о проповједању Еванђеља произлази такав дух, какав му спрјечава његов успјех. Једнп умјесто дубоке побожностн, потребите јој обратити, моћи стећи Божију вољу и ЈБегову ријеч у људима, они на против слушају Његову ријеч без пажње. Међу тим њихово се осјећање уништава високијем истинама вјере, дочпм имје уображење пуно различнтијех облика свјетовне

еујете и расијаности. Света ријеч дотиче се такођер и тек површно њихове душе, не остављајући им у њој никаковога трага. Као вод што такови ништа у храм не уносе, исто тако из њега ништа и не износе. Када би буди какова истина на њих произвела утисак, то га~онп одмах излажу свјетској замлатници. Но, са духовном храном збива се то исто што и са тјелесном; храни нас, подржава и укрјепљава нас у свему томе што ми сусретамо у себи, тим више, што се све то обраћа у сок и крв. Слушајући у проповиједању Еванђеља ријеч самога Бога, ми не морамо обраћати своју пажњу на њезино излагање, слог и изговарање проповједника,- већ смо дужни обратпти пажњу високим мислима, којима он обраћа пажњу производећп утисак у души и побуђује наравствена начела. која он открива и изјасњава, па и грозе о којима говори. Иначе, не ће се тражити лијека у проповједи за своје слабосгп, већ једино еујетно задовољство, које ће свакога још више притијеснити. Гледајућн у проповједаоцу слугу Бога Вишњега, ми смо њега више дужни слушати, него ли о њему лудпти; иначе, ми ћемо бити не учеиицима Ешшђеља, већ учптељнма краснорјечија, слушаћемо проповпјед не као корист и наставу, већ као судиоци слуге- Хрнсгова. Гдјекад, говори Бог, нпјесмо позвани занимати се расуђењима о достојанствпма човјековим, Таковим расположењем срца, проповиједање ријечи Божије неће остати бесплодном, па ма каковога она била садржаја. Ако би нам проповједник објављивао догмате вјере, или бп нам откривао закон природе, изобличавао наше пороке, грмио против нашијех обљубљенијех страсти и пријетио нам због њпх страшилом, његова бп ријеч на нас пронзвела силни утисак, побудила у нама кајање за учињене гријехе, убједила бп наш ум, и дубоко би потресла наше срце. Она | бп нас руководила небеснома' прпстаништу и била би нам извор жпвота и спасења. У Дерањима, (Далмација) 1890.

ПРОПОВЈЕД 0 КРСНИМ СЛАВАМА. Благочестиви ХришИани! вославну вјеру, него су вјеровали друкчије Наши стари нијесу од вазда били Хриш- ј и кдањалп се идолима. А ндол, то је слика ћани, т. ј. нијесу вјеровали дацашњу нашу пра- ! из.мишљеног Бога, коме се неразумни људи кла-