Bosansko-Hercegovački Istočnik

. Св. 8

Б.-Х. МСТОЧП ИК

Стр. 283

трлвсни живот, захтијева: да је човјек у сваком погледу потпуно здрав и способаи за сваки тјелесни посао; с обзиром на душевни живот да дпјете, као будући човјек, зна зрело и идејално мислити, да је мирне, али веселе природе, да се одушевљава само за оно, што је добро, лијепо и племенито, и да има вјеру у Бога н вјечити живот, у неумрлост душе и у награду за учињена добра или зла дјела. По другом принципу „ развијање моралпе карактерпости " — Хербарт је узнио педагогију у филозофију, а начинио од ње средиште практичне филозофије. Цијељ човјечнју нашао је ону ешици, а иуш , којим се долази до те цијел.и, у жихологији; по томе је његова педагогија наука, изведена из овијех двију, или као што рече један од нашијех филозофа: „Она је закључак, изведен из силогизма, у коме је горњапремиса етика, а доња исихологија". По Хербарту се цјелокупнп васпнтни задатак може обухватити појмом „ моралносши" ; вршак му је моралан карактер, а особине тога карактера су: савјесност. савршеносг воље, доброта, праведност и правичност. Ма да је поимевце Хербарт у васпитању истакао, да треба карактер образовати, моралну вољу пречишћавати и утврЈјпвати, интерес човјека проширити, дати духу племенпту храну н окретност, облагородити душу вјечним истинама и т. д. — то му се ипак са хришћанске филозовске стране може у многоме да приговори, особито што се тиче науке о природи и суштини душе (са чега је Хербарт нарочито н првоме прннципу приговорио), као и у томе, што је вјеру потчинио моралу и истако „добро" као највиши морални принцип, у мјесто Бога, у коме је свако добро сједињено.

И Херберт Спенсер, први међу инглеским филозофима даиашњег времена, зар није тако^ер своју васпитну цијељ у лијепу фразу заодјенуо, кад је рекао, Да се састоји у приправи- човјека за „ савршен живот"-. То је, не од прилике, већ право, рекао би, исто оно, што је и Христос изрекао у ријечима: „Будите савршени, као што је савршен и отац ваш небесни". Разлика је само у томе, што ми са хришћанског гледишта налазимо савршен живот у самоме Нзему, у Исусу Христу, а Спенеер у благостању и срећи ово-временог живота — радећи прије свега на одржању сама себе и у стицању таковијех средстава, да можемо проводити што угоднпЈи жпвот на земљи. Ма да ни ми, са чисто хришћанског гледишта^ не можемо сматрати срећу, које било особе, да се коси или да је у опрјеци са срећом друштвене заједнице, него на протпв, јер гдје нијесу појединци срећни, тамо не може бити срећна ни зајодпчца из којих је она састављена, — то ипак, према средствима, која су у постизавању цијељи у употреби, имаде разлога да се каже, да Спенсерова етика почива на основу егојистичком , који не пита има ли Бога илп не, а тај основ може да рушп само оно срце, које има цпјељ и извап себе, и које је пуно вјере и љубави. — ЕБегова коначна цијељ среКап живош на земљи " начела је евдомонистичког , које добро срећом одре1>ује, а не, као што је хришћанско начело, да се дрбро чнни Бога ради, јер праву и потпуну срећу може човјек да получи тек иа ономе свијету. — Ну, он о једиом, а ми о другоме! — Да нашем народу нпјесу таки назори по ћуди, види се из његових ријечи, кад каже: „Боље ти је изгубити главу, него сво]у огр'-јешити душу!" — а то је само другпјем ријечима исказати цитат Св.