Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

В.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 363

јете тјелесно развијају се у њеаду и та начеда хришћанске вјере. Пођимо сада поступно за тјелесним развијањем дјетета, па ћемо оиазити како се једно за другим у природи његовој јављају та начела Христове вјере. И св. апостол Павле учи нас, да је човјечије тпјело стан св. Духа (I. Кор. 3, 1.6). Одмах од првих дана његовог рођења погледајмо мало невинашце у колијевци како је мирно и задовољно! Ако се кад год и чује да заплаче, то бива једино угал.ед природног нагона од глади или каквог тјелеспог бола, но ипак без сваког учешћа од стране разума. Сва шаренила и све промјене у његовим очима не чине још никаквих промјена у његовим ду. шевним осјећајима; јер се види да је према свему равнодушно и једнако. У његовој души још се нијесу развили осјећаји разликовања бијелог од црног, или прошлости од садашњости, нити пак пресуђује, шта ће бити у будућности. Његова чула, која се додирују са спољашњим свијетом примају те додире са свим просто онако, као што и долазе. — Св. апостол Павле одре^ујући, шта је вјера, вели: „вјера је тврдо чекање онога, чему се надамо и доказивање онога, што не видимо" (Евр. 11, 1). Кад узмемо у обзир ове ријечи св. апостола Павла, па нх упоредимо са првим стањем дјетиње душе, онда дознајемо, да се начело вјере налази у самој природи дјетињој. Идимо овако у посматрању и даље за развијањем нашег дјетета, пазимо сваки покрет његовог тијела и душе до времена, када треба наставити право хришћанско васпитање над њим; јер је врло потребно, да добро познамо онога с ким посла имамо. Дијете развијајући се тјелесно у псто доба развија се и душевно. Из онога мирнога и неразумнога свог стања, које

се с вјером сравњује дијете поступно долази у доба, када га из околине предметн почну изнена^ивати и занимати. Први утисци из најближе околине сада изазивају у души дјетињој и нека осјећања, која се опажају на извјесним покретима или изражајима тијела дјетпњег. Овн први утисци остављају за собом у души дјетињој и неки траг ; из кога се постепено доцније прави извјесно знање. У овој периоди дјетињег развитка, у дугаи дјетињој јавља се нова божанска клица, а то је, дијете иочиње љубнти. Први је предмет дјетиње љубави мати, јер она дијете његује и храни, милује и љуби. Дијете док је још тјелесно слабо и у свему од матере зависно и само ослања се у свему на њу и све јој вјерује; а мати пак задовољавајући своје дијете развија у њему љубав према себи. И тако у дјетету природно се рађа вјера, а из вјере истиче љубав. Сам је Бог својом свемогућом десницом ово заспјао у природи дјетета и одредио, да тако буде. Идући овако још даље и пратећи дјетињи развитак долазимо и до трећег перијода дјетпњег узраста. Дијете расте и напредује, излази из колијевке и ослања ее на своје ноге. Упоредо са тјелесиим развитком развија и евоја млађана чуства вјере н љубави према предметима, који су у његовом животу ш њнм тпјесно везани. Дијете с повјерењем гледа у очи свога оца, а с љубављу ири гискује грудн материне. Оно још н сад-задовољава ее малим и уским оквиром свога животп. алп се овај оквир разликује од онога, којим је дијете у колијевцп живљело. Тамо оно нпје осјђћало ни о прошлости ни о будућностп, а сада клупче свога живота развија у жицу, рађа у срцу нов осјећај, којн тежи, да се задовољн — дијете почнње појимати будућност. Перијод овај у дјетињем раз-