Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 30

В .-Х. источник

Св. 1

Посланици, кад га нађу у манастиру задиве се, кад мјеето владалачког сина — негда веселог Растка, угледају проста и смирена постризкеника! . . Пошто му кажу поздрав и жалост родитељску, позову га, да се с њима врати. Саво им тада смирено рече: „ БраИо драга! Поздравитае ми оца и милу мајку; поздравите ми браИу и сву родбину\ Здрав сам и жив. Више нијесам Растко, него тстрижени Сава. Остаје.м у манасшпру, да служим Богу, МолиКу Му се да укријеии и умудрп сршки народ сваким изобил,ем а . Тада им пружн своје првашње хаљине говорећи: „ Носите ове хаљине мојим родитељима, нек се тјете њима . . Ето им хаљина, а син кад им дађе у дворе, јавиЛе им се не као Растко, него као Сава и . Посланици се поклоне и врате његовим родител.има и кад им кажу све о Сави, родитељи, од велике љубави према мудроме сину, уздахну и рекну : „Слава, нека Ти је Боже\ Ово мора, да је Твоја св. воља и . И велико весеље наста у тужном дому жунанову ! Дан по дан, Сава се све више кријенио хршпћанским врлинама. И, кад дође у зрелнје године, пође у Цариград. У Цариграду га грчки иатријарх Герман лијепо прими и угости. Св. Сава исирича му стање прав. пркве у Србији, а патријпрх, освједочивши се о ваљаности и раду Савнну, посвети га за архпјепископа 1222. год. И тако св. Сава поста први српски митроиолпт. Православна црква иоче новијем духом живљети . . Србадпја весело поздрави свог првог владику Србина ! Сава одмах у иочетку, поче подизати манастире и уза њих школе. ГБсгово дично име, рашчу се на далеко и изван граница српске отаџбине. Посвјету је ширио на сваки крај, своје отаџбине; а да би црква православна у Србији, боље наиредовала, установи дванајест српских епиекопија. Стеван жупан преда пред смрт круну старијем сину Стефану, а млађем Вукану. даде у управу Зету. „ Гдје вашра гпри, ту и дилм има и ! вели н.чша пословица.

Стеван и Вукан — по смрти очиној заваде се. Св. Сава, кад чује, одмах узме св. мошти родитељске из Студенице и измири браћу, над моштима родитељским; и у тај мах сачува Србију и прав. цркву, како од напасти римскијех мпсијонара, тако и од некијех силнијех господара, са запада. Свети Саво походио је св. мјеста, куда је Христое Спаситељ пролазио. У дубокој старости, пође по други пут у Јерусалим, да се поклони св. гробу Христову. Враћајући се из Јерусалима, сврати се у Трново, у Бугарској, и умре у гостима цара Асена .1236. год.; гдје буде оа највећим почастима сахрањен . . До годину дана, синовац му — краљ Владислав, са многом господом, с владикама и свештенством, пођу из Ср^ије у Вугарску, открију тијело Савино. Краљ Владислав узме тијело Савино и подожи у манастир Милешево — на Херцеговини. У Милешеву почивало је, до 1595. годиие, а тада бездушни Синан паша, иренеее га на Врачар, код Биограда и спали га, на велику жалост, а веће муке српског народа . . Сјећањем на св. Саву, сјећамо се ми, на најсјајнију српеку прошлос.т. И, што је сунце небу, то је нама Србпма св. Саво! Нестало је Савина тијела давно — изгорјело је; али дух св. Саве пред .престољем Вјечног Творца моли се за свој српски народ . . С тога мила српска браћо! Опоменпмо се живота Савина, подижпмо и потпомажимо наше српске школе. ЈБубимо правоелавну цркву . . А, ви сестре Српкиље! учите своју дјецу свакијем врлинама, ако сте раде да стечете славу и на оном свијету. Покажите се браћо и сестре! Да ете нрави синови и шћсри, мајке отаџбине. Не пожалите труда, ни новаца, те многобројније посјетите довече светосавску бесједу, да се не рече за нама увијек: „ / Њио је нахие, то је лоше и ! Јер, ако мп себи самп не поможеио, како се можемо надати помоћи од другога ?! У то име: срећна вам данашња — српска слава!! Фоча , на Савин-дан 18У4. год. Марко С. Поповић, учитељ и ђакоа.