Bosansko-Hercegovački Istočnik
Стр. 52
Б. X ИСТОЧНИК
Св. 2
после рођаја твојега? Чим ти можеш да запечатиш очишћење своје и освећеље, ако не иричешчем пречистога Тела и Крви Хриетове ? . . . Кад се наврпшло четрдесет дана земнога живота Христа Спаситеља, није сама Богородица пошла у Јерусалим, да изврши над Божанственим Младенцем законити обред, него и старац Јосиф, коме је била предата Преевета Дјева Марија, дође у храм Господњи. Праведни Јосиф је знао, да је Богомладенац зачет од Духа Светога, па ипак доће из Назарета у Јерусалим. Код нас на дан уцрковљења младенца (где се јога држи тај свети и древни хришћ. обичај) обично се јавља сама мајка његова, а отац не држи за евоју дужност да дође у дом Божји у тај дан. Но зар отац младенца, учи један од руских пастира, вишо је чист од мајке у телесном рођењу дјетета и еа евим не осећа потребу освећења и благослова? Зар је срце родитеља са свим без осјећаја к детету, кад се ово последње представља н посвећује Богу? Зар се на саму жену породиљу односе речи молитве, које чита служитељ Божји у четрдесети' дан: Гогиоди. клагослоки отроча сн, ккбгтк с г к родителн его?... А такав исти прекор заслужују и кумови, који на дан у црковлења не сматрају својом дужношћу да дођу храм, а међу тим куму или куми, баш св. Црква заповеда, да узму младенца од врата жршвеника. , као да је из руку Самога Господа. Донашање младенца у храм, а у четрдесети дан или уцрковљење, завршно је убрајање новокрштенога к броју верних, — велика блага и преимућства дају нам се светим обредом уцрковљења. Поетавши кроз крштење чланом тајанственога тела Христовога, кроз увођење у храм Божји млади хригоћанин, као да се уводи у правп посед свију блага, која је даровао Спаситељ снновима ГБеговог благодатног царства. Кроз уцрковљење, новокрштеноме отвара се улазак у св. храм да слуша реч Божју, која је непропадљиво јело и благодатна вода, која му гаси жеђ душевну; кроз уцрковљење дарује му се право, да участвује у свима тајнама св. Пркве, а нарочито у цримању св. Тела и Крви Христове; кроз уцрковљење он постаје заједничаром у модптвама све браће своје у Христу. Но, дарујући
такова висока преимућства, обред уцрковљења налаже хришћанину од првих дана његовог ј духовног живота велике обвезаности. Уцрковљени хришћашш, посвећен је Господу Богу, назначен је ка свештенству светом, да приносу духовне жртве благопријатне Богу (1. Петр. 2, 5), он је дужан да живи за Створитеља својега и да му је цељ, Њему једноме у свему да угађа. Велику одговорност прпмају на себе мајке пред лпцем Самога Господа Сведржитеља на подножју Бзеговог св. олтара. Са амвона црквенога узима жена породиља не само своје дете него и чедо Цркве православне, које је она с мужем својим и кумом дужна да гаји и васпита и приправи за царство Оца небесног, — и по овоме, мајка је дужна да поступа са младенцем својим слично, као са чедом Божјим: сваЕсо деловање над њим, на пр. рањење, надгледање, купање дужна је да извршује свагда с молитвом и крстним знаком, дужна је да избегава све грдље прп гајењу његовом, а особито проклето . . . Пошто у четрдесети дан младенац постаје чланом Цркве Хриетове, посвећује ее на службу Свевишњему, то је од тога времена он дужан да буде и васпитаван хришћански, да би могао, дошавши до узраста, свето ићи пред Богом, Њему једноме да служи и да живи по закону Господњем. Богу треба да су посвећени ирви невини осећаји и радње дечје, почетци мишљења њиховог, које се у њима развија: св. Црква за то и прима у наручја своја дјецу нашу, одмах после рођења освећујући их тајнама крштења и миропомазаља, да бп они, од првих дана живота својега поставши синовима Божјим по благодати, припадали, не свету, не себи, него Оцу небеекоме. Запамтите то родитељи, и свагда се трудите, да би вам деца ваша љубила св. Цркву, и ради тога носите, водите их од младости чешће у дом Божји, као што су и родитељи Христа Спаситеља водили Богомладенца у храм Јерусалимски (Лук. 2. 41), Молитва ка Оцу небескоме, нека буде прва реч деце ваше, хвалом п славом Творцу наслађујте уши њихове, на св. иконе управљајте чешће погледе њихове. И еве ће ово добро, свето и дубоко да падне на душу детињу, кад се оно умири још на грудима мајчиним, све ће богоугодно да се сроди еа његовим срцем, — и биће оно, слично, посвећено Цару небескоме