Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 53

верни и савесни поданик цара земаљскога, корисни члан друштва, утеха и иотпора родитеља у старости њиховој. Један хришћански младић загштан од незнабожачког судије-мучитеља: „од кога си ти дознао, да је Бог један" одгорио је: „мене је томе научила мајка, кад сам се још љуљао у колевци и сисао на грудима њеним, тада још научих се да верујем у Христа." „Не бацај хљеб на поље! Хљеб је дар Божији!" рекла ми је моја мајка у младости,. и сад сваки пут, кад се догоди да изненада и нехотице испустим залогај — говорио је о себи овај младић, већ неколико година овоме назад будући седим и слабим старцем, ја се журим да га подигнем: опомињем се речи мајчиних. „Младо дете, учи светитељ руски Димитрије Ростовски, можно је упоредити са даском, која је принрављена да живоппсац изобрази на њој слику — добру или рђаву, свету или грешну, што наслика, то ће и остати на њој. Тако и младенац: с каквим обичајима и навикама — богоугодним или богомрским науче га и привикну родитељи, с таковима ће и живити. Бело платно не мења боје у коју је је било умочено у почетку; суд не губи свога мириса, доброга или рђавога, који се пређе напојио: исто тако баш у детињем узрасту укорењује се за сав живот наклоности зле или добре". На жалост, и деци се одвише рано откривају знаци опште нам урођене грешности. Нозната је примедба блаженога Августина: „кад је једно дјете мајка притисла ка својим грудима, у очима другога већ појављиваше се гњев и завист". Сви ми, који изблиза посматрамо дјецу, знамо како се рано почиње у њих да јавља својевоља, похотљивост, упорство, жеђ: неопходно је да задржавамо и загушујемо те појаве грешности у младости; грешно је запуштати и пустити да расте тај кукољ на њиви Вожјој! Познато је из искуства, да се дрво даје савијати и исправљати како хоћеш и желиш, док је младо; покушајте да нсправите велико дрво: пре ће те га преломити, иди исчупати с кореном, но што ће те га исправити. Тако и запуштене у деци рђаве наклоности и навике, с годинама њиховим јачају и укорењују се у њима тако, да најпосле постају већ неискорењенима . . . Дакле велико је добро

човјеку мосити јарам за младости своје (Плач Јерем. 3, 27) — од детињства добар је п спаеоносан јарам заповједп Господњих: у свем току живота својега, он ће више и вишс напредовати на путу доброчинства и, по лествици хришћапских доброчпнстава попеће се на небо. Предавши, посветнвши себе и децу своју Богу при уцрковљењу, ми ће мо, браћо, и самгг чврсто да се држимо п децу своју да сачувамо у непрекидном јединству и вези с Гоеподем' и Нзјговои светом Црквом, бојећи се, да не будемо одметници и неверници. Као чланови једнога тајанственога тела Христова, ми емо обвезани да чувамо до смрти јединство вјере, јер одвајајуКи се од јединства вјере (Јуд. 1, 19), постају по Апостолу, људима грешним и телесним, какови су били до крштења, и по том су достојни, да се пзбаце из св. Цркве. Они, који немају за мајку Цркву, не могу имати за Оца својега Бога; остављајући Цркву, која пма да царује, не могу се удостојити царства. Поставши учасницима благодатних дарова, који нам се дају у св. тајнама, ми смо дужнн свакако да се чувамо ожалошЛачати Св. Духа Ђожјег, којим смо запечаИени за дан избавл,ема (Ефес. 4, 30), у противном случају, у св. тајнама подвргава нас већој осуди (1. Кор. 11, 29). Стојећи у молитвеном општсњу са свом нашом браћом у Христу, ми смо дужни да будемо с њима п у општењу истините хришћанске љубави, без које молитве наше не угодне и непријатне су Богу (Мат. 5, 23. 24) и без које сва друга доброчинства и савршенсгва не значе ништа (1. Кор. 13, 2—3). Доћи ће, браћо, дан, кад ће нас опет последњи пут донети у храм, —• у гроб. Блажени ћемо бити ми, ако тада и Отац небески нађе, да смо достојнп његовога Божанственога усиновљења, н мајка наша св. Црква прпзна нас за истиниту децу своју, и браћа наша у вери, биће н остаће с нама у општењу светих молитава и хришћанске љубави. Амин. У Митровици 20 нов. 1894. По руском Григорије А. Николић свештеник.