Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б.-Х. ИОТОТНИК

Стр. 55

вила. Оп мора да се раније побрине за васпитаЈБе и будућу срећу своје дјеце, да му срце његово буде мирно, самртни час не буде горак а име његово послије смрти од свију поштовано. Свето Писмо вели: Ако ко за своје дома%е не иромишља, одрекао се вјере, и гори је од незнабошца и (1. Тим 5 8). С тога је други услов домаћега напретка — шрл >ИВ0СТ. Само нам она може осигурати наше земаљско благостање. А земаљско благостање али не богаство, ни изобиље, — јест први услов, без кога нема ии радости, ни слатка живота, ни независности. Душа цијеле домаће радиности, јест отац породице. Сав труд, сва брига за кућу дежи на њему: он храни своју породицу, одијева, васпитава, исплаћује раденике, издржава служинчад. Но за то је он са свијем сретан и задовољан, кад може рећи: „све се то стекло хвала Богу мојом неуморноети". Он учи своју дјецу корисном и нужном раду, како за њихов будући живот тако и за живот своје чељади. Но гдје је рад, тамо је без сумње и одмор. Сваки човјек може купити за новце труд својих раденика, али ни за какав новац не може он купити њихове љубави према себи и своме дому; с тога се ту и ради добро само оно, што се ради радо. А за то разборит отац породице, не само да не спречава весеља укућанима, него се и сам с њима весели. Примјер покорности у домаћем животу морају прије свега показивати дјеца према родитељима. Тегако оној породици у којој се син или кћи противе вољи родитељској! А ако се то и догоди, ко је томе крив? Није ли то посљедица рЗјава васпитања? Није ли тој несрећи понајвише крива сувишна попустљивост и њежиост матере: или небрига оца?

Ма како да су велике бриге оца породнце, али васпитање дјеце главна је и света дужност његова. Премда он и не може непрестано руководити дјецу, али је дужан пазити на њих. Родитељи! љубите дјецу своју, али уједно с тим захтијевајте од њих строгу покорност. Дјеца ће вас слушати, ако им ви од колијевке не будете ни најмање попуштали, ако вас не узрујавају њнхове сузе, ни јогунство, ни дјечије лукаво умиљавање. Гдје се родитељи покажу слабима, тамо престаје уважење дјеце. Породицу може снаћи жалост: дуготрајна болест, пријевара, клевета, завист, но највећа је жалост — расиушшепо дијеше. А гдје се крије узрок те жалосгп ? Код самих родитеља, у њиховој непажњи на самовољу дјечију, али што је још горе — њихов властити рђав примјер и слабост. За то отац породице мора поставити за главни закон у својој кући: неиорочносш и добро владање. Без тога иема мира, нема благослова. Отац породице, прожман врлт-шама, може их захтијевати и од других; а ако је он сам пијанац — може ли приговарати ономе, који због своје неуздржљпвости постаје предметом подсмијеха других.? Ако је он сам неуредан, може ли без пријекора савјес-ти говорити против најмањој неуредности своје чељади? Ако је он расипник, растрешен, волн весеље вшпе него рад, ако воли раскош у гозби и ношњи, од чега назадује његово стање, ако воли друштво и забаве, које га удаљују од његова господарства, ако је карташ, предајући слијепому случају већи дио својих прихода, мјесто да их употријеби на добро, ако је хвалисав и горд, желећи да се покаже већим него што заиста јест, — како ће он моћи за-