Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 45

дрнма може саопштитн од свега боље и дакше појмове о природи и одношајима другога Лица Свете Тројице 1 ). Друго, Јованово Јеван^еље разликује се карастером најстрожијег задовољства. Ма да Јован није допустио у своје Јеван^еље ништа, што би мОгло хранити више љубопитство, ипак што је нужно било ради пуноће и јасности излагане од н.ега историје Исуса Христа, он је излржи.0 то са свом подробношћу и најприличнијим начином. Тамо, где су оотале Јеватфелисте описујући којн догађај, говорнли неодре^ено о лицима, која долазе у њему, Јован све, кога је можно, означава по имену 2 ). Време, место, случај описаних догађаја он држи у свом Јеванђељу са прецизношћу најтачнијег историчара. Ми смо већ приметили, да је Јован хтео бити разумљивим за све, не само Јудејце, него и незнабошце. Ето узрока, ^ашто он у оним местима где му неопходно беше дотакнути се јудејских обичаја или обреда, придаје од себе, премда у кратко, објашњење 3 ) и ирева1>а саме речи јеврејске 4 ). да се и рађа од Оца Спн, но безетрастно" Ово је и у опште нужпо ради простог народа, који често најеветије ствари предетавља под грубим символпма, или тим више је било неопходно у она времена, кад ]е незнабожачгса илотска теого нија, била предметом вере готово у целом свету. Питају: оДкуда је Јован позајмио називање Слова? из древних ли св. књига јудејских (кга пр. Исал. 32, 6. Прем. Салом. 9, 1. 2. Сирах. гл. 24 упор. Приче гл. 8) или га је позајмио код присталица Платона? Чпнп се, није позајмио нц од ових, нити од других. он је прочитао ово — додата ником неиознато име на Верном и Истинитом, кад је на Патмоеу примао откровење о будућој судби цркве. Види: Апок. 19, И—13. 2 ). Јов. 6, 5. 8; упор. Мат. 14, 14—17; Марк. 6, 35—38; Лук. 9, 12. 13; Јов. 12, 3; уи. Мат. 26, 7; Марк. 14, 3; Јов. 18, 10; уп. Мат. 26. 51; Марк. 14, 47; Лук. 22, 50; Јов. 18, 26. ,уп. Мат. 26, 73; Марк. 14, 70; Лук . 22, 59. •3 )Гл. 2, 6; 5, 1; 6, 4; 7, 2; 19, 40; 2, 13, 11,55. 4 ) Гл. 1. 38. 41. 42; 9, 7; 19, 17,

То јест, он је хтео, да исте шта више стране нико, читајући његово Јеванђеље, неби срео никаквог неразумевања. И с том цељи он често, као што је примећено, тумачи оно, што би могло иредсшавгтл( се тешким за разумевање. Будући најтачнијим историчарем, св, Јован је хтео бити и најтемељнијим догматичарем. На најглавнији начин намером његовом беше — ставити на видик Божанствену величину Исуса Христа. Пошто је Сам Спаеитељ, за доказ Свога Божанственога посланства, показивао на сведочанство Претече, на Своја дела и на сведочанство Бога оца 5 ) то и Јевањђелиста ради своје цељи користи се тим истим доказима, ипак тако, да наводи из њих најрезолутније. Претеча у његовом Јеван|јељу сведочи о Исусу Христу целом синедриону, у лицу, његовог славног посланства 6 ). Из дела Исуса Христа он бнра такова, која су и сама по себи била изванредна, и, нешто по многобројности сведока, нешто по строгом истраживању, над њима произведеном, нечувена. Код њега Спаситељ претвара воду у вино 7 ) отвара очи слепоме од ро^ења, што је оти к'кка ш с/шшдно 8 ) зове четвородневног мртваца из гроба 9 ) и једном речи, Дзк есалЈк, баца на земљу чету наоружаних протпв њега непријатеља 10 ). Јован не говори о двократиом сведочанству Бога Оца, код Јордана и на Тавору, од части с тога, што је о том и другом споменуто првим Јеван^елистама, а вероватнпје с тога, и то дога^аји на Јордану и Тавору има^аху мало сведока: зато Јован б ) Јов. 5, 32. 36. 37. 6 ) Јов. 1, 19—27; 5, 33. 7 ) Гл. 2, 1—11. в) Гл. 9. 9 ) Гл. 11. 1—45 10 ) Гл. 18, 3-6.