Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 46

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

бира такав случај, где при скупу многобројног народа Отап, с неба силно загрми Сину торжественом речи: и прослави^ и плкн прославк* 1 ). Сви ови дога^аји беху пропраћени најважиијим посљедицама; с једне стране, они јако потресаху умове гледалаца, с друге неодвратљиво решише судбу Самог Исуса Христа. Најпосле, да задовољи најстрожијим потребама човечјега љубоиитства, Јован (врло знатна околност!) свагда описује само оно, чега је био сам очевидцем. Све остале Јеванђелисте предадоше нам врло много, што примише од других очевидаца и учасника описаних од њих дога^аја Јован као да је ставио за себе правило да јавља само о том, што је сам чуо, шшо јв видео својим очима, гито је с пажњом размашрао и опииао рукама својима односно Слова живота 2 ). Он почиње своју историју од оног истог времена, кад }е видео Божанственог Учитеља код воде Јордана, и чуо о њему знаменито сведочанство из уста великога Пророка. Све што год даље прича он, свршило се пред његовим очима. У целом Јеванђељу на сваком месту ми видимо далековидог, пажљивог ученика, који је ишао за својим Учитељем. Особнто из историје страдања п васкрсења Исуса Христа, тако богатој изванредним догађајима, Јован очевидно обрађује за себе оне, код којнх се налазио сам. Додуше, он нигде не изнаша свога имена: ипак, називајући себе љубазним учеником , према ком је Спаситељ имао особито поуздање, не оставља никакве сумње на рачун тога, јели појмио он Иеуса Христа, и јели верно предао његова дела и учење, — сумња, која одвлачп неке у наша времепа. Гл. 12, 28. 2 ) 1. Јов. 1, 1,

Дакле, Јеванђелиста Јован. у својству историчара, задовољава често до изобиља строге критике, шта више, најновије невернике. У самој ствари, читајући Јеванђеље Јована и видећи на пр. неки напор Јеваи■ђолисте, да осветли потпуном светлошћу Божанство Исуса Христа, тешко није доћи на ту мисао, што Јован као да је предвидео ова несретна времена, кад већ није крст Исуса, но Његова Божанствена слава послужила каменом спотицања, о који ће дух времена сатрти толико несмотрене и неискусне умове. И што је достојно чуђења, ако је он, као Пророк свију Новозаветних времена, гледајући у духу мрачна времена неверија, хтео предати цркви чврсто правило, које би као песма-тужал .ка Мојсејева на Јудејце, бнло вечним сведочанством Исусу Христу на све, којп одбацују 1Бегово-Божанство! Тако је мислио у своје један из великих Отаца цркве 3 А Део II. Јеван^чље Јованово разликууе се од осшалих начином израза. Некако је разлкчно Јеванђеље Јованово од осталих својом садржином, али још више се оно разликује од њих начином израза, забављајући се у њему предметима. 1Бзга није можно читатн без иеке особите побожности п размишљања. Изгледа, да јенајрасејанпју душу, принајмањој сњене стране пажњи, кадро сабрати, улити јој најважнпје мисли и побуднти у њој такова осећања, какових она није знала. Прва 3 ). Василије велики (Нот. XVI. Орр. Тот. 1,р. 433) Говорећи о прологу Јованова Јеванђеља, додаје: „И тада је предвидео Дух Свети, даће бити (људи), који ће почети иокушавати против славе Јединороднога и нроноведати своја лажна мудровања ( ) састављена од њих ради одвраћања оних, који слуигају . . . Дакле, да који не падне у ове мреже, Дух Св. предупређује помоћу овог Јеванђеља."