Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. з

В .-Х. источник

Стр. 113

кући дођемо, бијаше кум дошао н још двојица комшија. Задуманшш дуваном, ко да их двадесет има — шале се и смију. Домаћин весео, јер му се син родио, иа чисто би да иоигра. — Помоз Бог! викнем ја и прођем у горње мјесто, те се спуштим на полицу. — Добра ти срећа оче! Усташе сви и приђоше ми руци. По обичају упитамо се за мир и здравље, и још по коју проговоримо, док изнијеше синију и воде да дијете кретим. Пошто дијете знаменујем, предам га куму и наставим читати по реду молптве Кад би вријеме да се дијете купа (пољевање) није наш обред него римски; али се у селима мора чинити пошто нема цркве, да би се дијете могло у крстионици замочити у воду. Крстионица има у вароши Невесињу; али како сам видио, она стоји проформа, јер дотични парох варошки никада не замаче дијете, него га иољева. (И за ово би требала строга наредба од АЕ и Митрополије). — скинуше с њега хаљине, а из њих испаде „заимс" (амајлија). Отац одмах пограби и поче на дијете да натиче. Ја приђем, истргнем му из руку запис, и бацим га за врата вичући: „То не смије битп! Ако ћеш запис метати на дијете, ја га нећу крстити, него га носи ономе, ко те на то наговори" ! — За Бога оче : поче се домаћин љутити, дохваћајући запис, није ништа с горега\ Не дају ми се ђеца, иа ми је рексм гатар , /гад ти иои дијсте ускрсти, нека буде на ђетету заиис, иа Ле ти дуље живити " ! И приђе ђетету — готово кроз плач, да опет метне запис. Ја одмах затворим парохијалник - ' и почнем скидатп епитрахиљ говорећи: „Кад не елушаш свога свештеника, ја га белп крстпти не ћу са тијем записом, па иди коме знаш : Вјерујеш ли ти у Бога? Знаш ли несретниче, да с тијем самога Бога вријеђаш. Ако ти се не дају ђеца, шта ће ти тај мртви запис помоћи?!? Добро знај, више ти нећу у кућу ућп, докле год тај запис не бациш, па ти зови тога гатара, кека ти дијете крштава, а ја нећу" ! Домаћин видећи, да ја не попуштавам, узе запис и метну га себи за пас, па рече: „Кад је тако оче, молим те крсти га, а ја ћу запис оставити, а бели мн је жао"!

Ношто крстим дијете речем му: „Мој брате, колико си зашао, да боље вјерујеш запису него вјери и своме свештенику. Бог је милостив, Он ће и без записа помоћи. Ти си се на ме наљутио ; али треба аа знаш, да ти ја ово не говорим и не чиним из пакости, него једино што мн закон Божији заповиједа. А, ко не ће да слуша свога свештепика, боље је, да га и не зове себи" ! — Опрости ми оче, ми смо прости, ми не знамо шта ваља, а шта не ваља! рече домаћин и пољуби ме у руку Колико сам прије био жалостан и невесео због записа, толико сам сада постао задовољнп ји; јер сам постигао оно, што сам желио. За вријеме исповпједи, ко ми је год казао да има запис, нијесам га причестио, док на очиглед ннје бацио у ватру, а тако ћу п у будуће да чинпм. Само молим браћу свештенике, нека и они иокушају, који нијесу чинпли, да се тријебе из народа разне мане. У народу је така празноверица, да сам више пута чуо, ђе зборе: „Нема брате данае старог јеванђеља. Све ново, па с тога среће и немамо" ! Зар није и ово жалосно?! У нашем простијем народу и та је мана: Кад се купе прилози, да се подижу цркве, ту ти се они, такмаче, ко ће први приложити. И то је лијепо: Црква су начинп и освети се. Добро је и то! Народ је посјећује неђе више, неђе мање. Оставимо и то. Многоме је тешко и чисто му је жао, ако му сина и брата не вјенчаш код куће, и агео је црква близу. Као да ће им се кућа посветитп, када се у њој вјенчање не сврши ! А неће опи да знају, да су то тајни бракови, који се у кућама благосиљају. И ово би сс могло поклонити; али шта ћеш мој брате, кад у свакој шеници кукоља се нође! Трефи се у једном котару свештеник који баш воли код куће свршитп вјенчање 1 ) јер ће га тијем неразумнн хвалитп, и ако он дупло наплати за то вјенчап.е, а то не смије бити. Али тако је у нас кад етарпјп не ће да строго казне оне, који казну засдужују ! г ) Оеобито, ако води мученицу (Ур)