Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б .-Х. источник;

Стр. 115

варити ! онда се Бог на нас расрди и заповиједи, да буде глад и помор, како би се људи опаметили. . . 0, благо оном, који се боји гњева Божијега! Он не ће учинити ништа, што је богу противно. Родитељи полажу наду на Бога, и моле Га непрестано, да им пород благослови и умнозки. Бог им услиша молење, умножи им пород. а даде им снаге и крјепости, те буду јаки, здрави и весели. Дан за даном пролани — вријеме лети у неповрат. Зао дух — нечиста савјест, усели се у дом родитељски! Муж напада жену, а она га оговара и бесчасти; ђеца слушају, шта им старији раде, иа се поквочкају . . Оваковче, онаковче! И шта ти се још не чује' у таквом дому. Од шта се поштен стиди и помислити, то се на очиглед ради! Родитељи куну свој пород вичући: „Да Бог да вас пожељели! Куга вас уморила! Не макли се! И шта се још не збори, ни броја се не зна. Као да су ђеца крива, што су их они неваљало васнитали. Јадно је у онаку кућу и погледати. Пуна је кућа сваке несреће, само фали Божији благослов; фали оно, без чега човјек не може ни педо помаћи се, Тако, то траје неко вријеме. Бог трпи, не ће ли се родитељи опаметити, а они — ко уз инад, још више. Туча и псовка не излази из њихова дома! Бог учини чудо, — на пречац разболи се њихно најмилије чедо — здраво читаво, и већ је за час пзнемогло. Родитељи ни тад, да се опамете, него ропћу на Бога: „Бог је тако стио!" А не ће да рекну: ,,Ми смо свему криви, не умијемо да чу-. вамо свој пород! Јер да су чували своје чедо, да не чини, што оно хоће, н Бог би им га сачувао. Сами пали, па се сами и убили; самп клели па га н уклели. Дијете им најпошље умре. оакопају га с, плачем и кукњавом. И мислиш, Да је с тијем све еввшено, не — није брате! Муж виче жену: „Ти еи ми дијете упропастила!"

Жена му пакосније одговара: „Ти си му отац, па што га не сачува?" — Чувао бих ја, да си ти помагала. — И, ја бих ти помагала, да си ти мање сушио и испијао чаше! — Ушути несрећо ! — Несрећа си! — Ко је несрећа? — Ти, да ко ! ? — Нијесам ја несрећа, него си ти несрећа. Стани да ти повазкем! И луп — жену шакама у главу, а она њега за очи. Повуци потегни. Је ли лијепа парада за несретне?! Тешко си њима! Једном, два пут, три пут, десет, петнест, двадест и сто пута, тако се потрефи; и обадвоје мора подлећи смртн прије времена. Тако један дом мање! Ни то није доста. Од мале варнице, букне већи пожар. Од једне таке куће зарази се читав комшилук. Млађи гледају на старије, а старији не живе како Бог заповиједа и отуда постају г" просјаци, распикуће, пијанице, играчи, лопови, крадљивци и т. д. Дакле, видиш брате! Није само доста молити се; јер: „Виноград не пште молитве, него мотике", рекли су наши стари. Треба дакле молити се, али и радити, па ће Бог помоћи; а не ослањати се, да само од себе постане оно, што не може бити. Оваке несреће највише је онђе, ђе се растурају развратне књиге, у којима се — у разннм видовима хули име Божије и св: вјера. Бог је вјера, а ко виче на вјеру, тај Бога не вјерује „Рсче кез&иенту вђ «рдц'к свом^,- н'кст г к КогТу" Пс . Дав. 13. 1. Погледајмо у данашњем цивилозованом свијету велике богаташе. Многима су паре вјера и Бог! Не ће многи нп да помисле, а не и да вјерују, да им је сва блага — којима они располажу, дао вјечни творац, кога они неће ни да спомену лијепо, а не и да признају Нзегову поМОћ II МОГућнОСТ. Који се истинито надају у помоћ Божју, љима апостол Јаков умиљато говори. „ Есако дл/.мпе клдго н ксакт *. д < Ц ! Т 1 сокершагк скише естк с\"одан № теке отцл св'ћт1џкт\". 1- 17. За то ми, који нраво вјерујемо Бога, надајмо се у ЕБегову помоћ; ади радимо —чувајући се нева-