Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИОТОЧШЖ

Стр. 117

Ал не! Није тако. Ја бих плакао Када не бих имао 0 чем пјеват? Што је оно, гато грјешника Тјеши у највећем гријеху, Што човјеку, невољнику, Даје помоћ превелику ? Што нам даде светог Саву, Што очува Српство моје? Није ли то наше славље, Наше мило православље.

* * * Моје пјесме нек ти лете Прадједовска вјеро света. Незахвалнп људи мали, Тебе н'јесу опЈевали. Тко највише добра чини, Тог најмање свијет гледа. Али вјеро моја мила Одсад' не ће тако бити. ПоповјЉ.

ДВИЈЕ - ТРИ 0 ИЕГДАШЉОЈ ШК0ЛИ ИА ХРГАРУ У БИХАЋКОМ ИРОТОИОИИЈАТУ. Саопштио: Јеромонах и учитељ гомионички Петар Ст, Иванчевић.

Село Хргар лежи на источној страни од Бишћа, а у даљини око четири добра пјешачка сахата. Оно је врлетно и брегокито, куће су раштркане, а има их преко стотпне, п све су српско-православне. По најновијем уређењу парохија у Дабробосанској епархпји, Хргар је припао парохијн ириточкој, а нротопопијату бихаћком. Житељи села Хргара, од увијек били су добри и наклоњени свом свештенику; будућ су иодоста далеко од вароши, а ни досељеника нема много на Хргару, то Хргарчани не знају још за никакву „моду" и боље им је борме, јер пун им је тор и амбар, док не морају својој чељади узнмати кундура, амбрела, кецеља и т. д.; код њих је још највећим дијелом стара — она лиј епа српска — крајишничка ношња. Село Хргар има пет засељака (махала) као: „Нријековац", „Велебит", „Запољак", „Крушковача", „Сарана" п „Прашчијак"; а најближа села јееу: убавно и питомо село Притока, Поријевац и запушћена мухамедовска варошица „Рипач". У засељку Велебиту врло је добра паша, а изнад Велебита испод шуме пружиле су се ливаде: „Каран^вац", „Љесковац", „Брековац" „Беглук — до" „Велебит-Лице", „Кошица" и „Краљица". Од старина у споменитом селу има: у засељку Велебиту на крају ливаде Карановац,

у шуми развалина — звана „краљев град , западно од града манастирска развалина, јер нредање каже, да је ту манастир бпо; од тог негдашњег манастира, пошавши западно једно 10 минута, дође се у шуму „Кођен", у тој шуми има извор вода хладна, а зове се: „Светиња". Ту буде скуп на Ђурђев дан, а и сваке младе недеље. У заселку Прашчијаку има једеа стара пећина 1 ) * У заеелку Пријековцу живила је повелика и чувена тада српска задруга Иванчевић; у истој задрузи бивало по 50—60 чељади, а етарјешина им је био у први мах неки Дамјан, ког су сељанци звали Дамјан, ковач, пошто је веле врло добро знао ковати ноже. Дамјан је био самоук ђак, знао је читати псалтир и часловац, па је и свог најстаријег сина, кога је особито волио, научио читати и старински писати, а нај старији му је био снн Вид. Како еу ми мој дјед, очев стриц, Лука Пванчевић и брат му Милош, оба стара близу 100 година, прииовиједали, при мом путовању кроз милу ми Крајину — мјесеца јула 1892. г. Дамјан ковач, умолио је веле неког владику

*) О споменутим старинама и рушевинама у селу Хргару види опширније у „Бос. Вили" од 1886. године и 1887., а онда у „Гласнику земаљског музеја" за Босну и Херцеговину бд 1889. год. У реченим листовима писао је садањи цротонамјесник бихаћког нротонопијата мој врли нријан госп. Коста Ковачевић. П. С. И.