Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 134

Б.-Х. ИСТОЧНИК

вели Спаситељ: „Јарам је мој благ, и бреме је моје лако". Захтеви хришћанства јесу строги, али ељедовати њима пада тешко само ономе, што у почетку много попушта и угађа својим чулним зкељама, нагонима и страстима, па допусти да њиме са свим овладају. Ко се научи од ране младости, да не зкели, што је неправедно и не чини, што не ваља и што је забрањено ; ко одмах с почетка не угађа чулним и грешним уживањима; ко је пажљив и моли се; ко се из ране младости навикне на заповести Божије; ко се клони рђава друштва, левентовања и неумерености, томе ће бити са свим лако, да ојача евоје моралне еиле; гадне жеље ће устукнути и он ће најпосле моћи делати само лепо, племенито и узвишено; он ће се уживити и еа свим навикнути на побожност и врлину. Заиста, ко не може то чпнити, ко је рђаво одњегован и васпитан, ко сеслепо предајечулим уживањима, с места чпни, што му срде зажели, ко још тражи прилике за неваљалство, ко рђавим друштвом, чулним надражењима само појачава еклоност злу, у тога је' чувственост тако необуздана, да ју не може разум укротити. Али у том не лежи кривица на хришћанству, — на закону Господњем, него у самом човеку. Правдање, изговор: не могу живети хришћански, захтеви су хришћанства претерани, дакле не стоји. П1то хришћанство тражи, неопходно је нужно за спасење. П1то изискује хршпћанство, није немогуће. Господ ништа не тражи што преврзилази нашу моћ. П1то хришћанство захтева, бива све лако и увек лакше, кад се из рана навикнемо, мислити и радити по Бзеговим захтевима. Још се неки и овако изговарају и правдају: Човечија је природа слаба, она не може задовољити захтеве хришћанства. II. Јест, људска је природа слаба, покварена и на зло готова, то потврђује и само св. писмо. „Ја осећам у судовима својим други закон, што се противи закону духа мога". Још увидеше незнабошгеи мудраци поквареност и немоћ људеке природе и питају: откуд толиких грехова и порока, што свет пустоше? откуда поноситостп и гордости због роћења и сталежа, кад сви знамо, да су људи у главном једнаки међусобно и да

даје праву вредност човеку само морална страна, врлина? Откуд у многих незаситљивих чежња за чашћу и богаством, кад је част дим а богаство прах? Откуд чудне појаве, да се многи људи противо доказаној истини и ову одбацују? Откуда долази то, да човек сазнаје шта је добро, цени га, одобрава закон, који му то чинити налаже, и такође признаје, да има слободу, да му стоји на вољи, то изабрати и чинити или не, па у тренутку, кад сазнаје и одобрава добро, ипак се склања злу и чини га, као да га гони каква невидљива и потајна сила. Откуда је то? Не доказује ли то моралну поквареност човека и његову природну слабост? Ко ће порицати, љубезни моји, да је човек немоћан и да је склоњен злу већ од природе? Али ко ће и то порицати, да је човек без обзира на ову наслеђену и природну поквареност, већином сам крив овој својој немоћи? Овде опет важи оно, што сам већ рекао. Слаб је само онај, који хоће да је таки, који се плаши труда, муке и борбе, који ради од младости само оно, што му годи, и који миели само на то, како ће да задовољи своје страсти. Поред све природне покварености и немоћи, има човек још доста моралне снаге, коју кад би употребио, био би доста снажан. Ко обично жели, тај и може бити добар, може хришћански живети. Не изноеи ли нам историја истинитог моралног јунаштва? Зар не беше људи, што радије све жртвоваху и подносише пре, него што бп учинили што год против истине и правде и свете дужности своје ? И зар нема још таквих људи? ЈБуди, који се тако усавршише, да им уђе у крв само добро чинити? Који не лажу шг*варају, не гњеве се и чистотом се одликују, што живе сред поквареног света мирно, побожно, праведно и с пуно врлина. Хришћанство даје човеку сва помоћна средста за побожан и добродетелан жавот. Оно га тачно упућују, шта је праведно, а шта неправедно. шта да чини и чега да се клони. Оно му преставља светињу дужности и срамоту греха Оно му вели, да ее Бог штује само врлином, нравдом и поштењем. Оно га учи, да је Бог отац свију људи, и да је дао човеку из љубави према својој деци заповеди, јер само тако, ако их се придржава, може бити срећан. Оно му открива будућност и даје му да угледа у побожном животу небеску награду, а у грешном