Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 408

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

и словом Божјим нашу ријеч поткрепљавати 1 ) По овому свако учење иепитивати и с њим упоређивати. те буде ли сагласно,-примати, протпвна пак — одбппипати 9 ). 19. правило XI. вмс. о.чбора каже, да троба народ учити вјери из св Ппсма. То исто говори н 16. прав. Лаодикијскога сабора. Св. Атанжттје велики у 39. празнпчкој п сланпци при свршетку, имају1.и у виду кн>игс старога и новога завјета, говори: опе су извори спасен.а ; од ових, ак<> ко узже,«ни, нека поцрпи ријечи Боасје, јер се само у овима валази право учеше. К овима нико ништа нека не нримеће нити одузимље. Ради ових је Госиод пос]>амио Садукеје, рекавши им: ^прмш ^ткж н! к^дУш,! пислша . 18 дкк к ж! нлвчилт* : шпнтлит* пими Г а " >} Ми треба да поткрепљавамо ]>ијеч нашу словом Божјим, а о томе нам говори св. Василије Велики. Тако он ставља питање: Има ли вриједности и је ли корисно чинити што добро, говорити или мислити, а да се не поткријепи св. Писмом ?" Ца за тим сам и оцговара:" „Сам И. Христос рекао је о себи: лша^т-к Син-ћ ткојжти (П ничкож*". За тим: ц> Н1 гллголд^г, но помлки Л1А От^ц-ћ, тои лш^, зииок^дг ддде, что р!КО$, И ЧТО КОЗГ/1ЛГО/ИО и т - Д. Из тих ријечи, Велики Василије закључује, да би ми, који увијек потребујемо св. Духа. као наставника и учител>а, на пут истине, имали и разум наш и ријечи и дјела ријечимч Божјим потврђивати. Исти у својим наравственим поукама у 26 правилу, у првој глави говори: „Треба да учитељ сваку ријеч или ствар потврди св. Писмом ради доказа саме истине. 2 ) Што треба да свако учете сравњујемо са св. Нисмом, поучавају нас ове ријечи: игк8шдит[, докрлл Д!рЖИТЕ, Ш К!АК'[' а К(Ш,И 5<1МА шгр^клиткА (1- Сол. гл. 5 ; 21, 22) Н( К1АКО иоу, д!>Х 0 У К ^рУиТ!, НО И !кУшИИТ( Д ^ К ј иш,! ш Богл !&тк : ткш лшоји ,1Ж (пророцм измдоши кг .шрг (I- Јов. ГЛ. 4, 1), 'Лш,! ЛШ, ИЛН 'лГГ.П! !Ћ Н!Е!!! К/1ЛГОК^ГГИТ^к К (1 /И1> ПЛЧ!, 6Ж! Е/МГОК^^ТИ^О/И-ћ, Л Н/1Д!.11>1 ДЛ кУд!Т"ћ (Гал. гл. 1, 8). Василије велики у правилу 72, свога наравственог учења вели, да туђе учење треба испитивати. И ако је оно сагласно са св. Цисмом и свештеним-предањем, то треба примати, није ли, треба одбацити и с такима се учител.има не дружити. Тако исто говоре: св. Амвросије (3 књиге „о вјери" гл. 7). и Дионисије Ареопагит у својој књизи о „светтеноначалству". Књиге св. Писма нијесу просте од човјека, него по откривењу и надахнућу Духа светога написане. Ап. Петар у П. посл. гл. 1, 20, 21 каже: гдкш К!ЖКО пророчнтко КНИЖНО!, ПО !В0!/И0у !КЛЗ>1нТк) Н! ЕИКД1Т-К '. Не О КО/1 !К) КМ1ТК КОГДЛ ЧМОК ^КО /И-К ПрОрОЧ !!ТКО, НО Ш !КАТ (1ГО Доу ^Л ПрО!К^Ш,Л!Л1И ГЛДГО/1ЛШЛ 1КАТ1И Бож1и чмок^цм. и ап. Павле опште Галаћанима : Блдгок^тГ! клдгок^ш^нно! н^!Тт> ПО ЧМОК^К^, НИ Ш ЧМОК^КД, НО гаклжњиг 1И1У1-К Хр'Г[токи.чт^ (Гал гл. 1, 11, 12). Тако је на примјер откривено било Мојсеју биће свијета и другим пророцима од самога Бога, Исаија гл. 41, 26 : Кто козк^!Тит-к. гаж! ит^рБл, дд одк^лш. гаж! нд- ' Пр! ДИ, И р !Ч!ЛП\, гакш И1ТИН /1 !оутк. и гл. 43, 9 и 12. Тим је пророцима Господ наредио и да напишу, Исход гл, 17, 14: Впиши !?! нд пл.илтг кт> киигн. Тако исто Исаија гл. 30. 8; Јерем. гл, 30. 2. У новом завјету : гаж! кидишн, нлпиши к-к книги, н поми фрккллп^ (Апокалип. гл. 1, 11, 19)

21. За божанствено писмо, ми не смијемо сматрати, него само два: Стари и нови завјет. 0 томе нас увјеравају најбоље речене завјетне књиге 3 ) за тим Хрпстова црква 4 ) а црквепп учп тељи тога су сс држали. 22. ' »д пелике су важнолл списп св. Отаца, јср се садржаиају у себи члановс вјере истумачене, или поуке, како човјек може свети живот ироводити, илп правила и уставе- за свештенослужитеље. Све то назива се свештеним предавањем и у опће за све хришћане. Ради тога, могу се узети ради изјашњења каквог члана вјере, или поуке згодна мјеста из списа св. Отаца, а кад кад потребито их је упопотребљавати. Но како списе св. Отаца. тако и предање црквено не смију се пденфицирати са словом Божјим и заповједима његовим; јер једно је слово Божије 6 ) једно списи св. Отаца 8 ) а друго је црквено предање 7 ). Садржина књига ст. и нов. завјета превасхот,и сваки ум. Уважава се у велике створење свијета и његов поредак, почињена чудеса у Египту, и Дрном мору и у пустињи. У новом завјету: ваплоћење И. Христа сина Божјег, чудеса његова, воскресење из мртвих, силазак Духа светога на апостоле, обраћање народа у хришћанство проповједањем њиховмм, што свједочи само по себи, да није су потекле од човјсчјег разума и силе, него од божанског свемогућства и непостижно премудрости Божје. И тако св. Писмо и дијелови истога а пророчанска пресказања тврдо нас увјеравају, да споменута два зазјета јесу словО Божје. 3 ) Правило 55 Лаодик. сабора; картаг. сабора правила 24: Установљује се, да се, осим каноничких списа ништа не мора читати под именом божанствених списа, и т. д. 4 ) То исто свједоче црквени учител^и; Атанасије Велики у 39. посланици: св. Григорије Богослов у својим стиховима; св. АмФилохије, еп. иконијски, св. Јован Дамаскин, у четвртој књизп о вјери и сви други св. оци и цркв. учитељи спомињу у свошм књигама кад кад, да слово Божје учи нас тому или томе; а то слово Божје није ништа друго, до ли св. Писмо старог и новог завјета. 5 ) У овим завјетима налазе се заповједи: н. пр ИзЛТИТЕС^, И ЧИСТИ К^ДЕТЕ, ШНЛ1ИТЕ Л&КДКСТКД Ш КДШИ^"К : НД&ЧНТЕСА ДОКрО ткорнти, иЗкЛКИТЕ иЈКИДИ/ИЛГО (Исај. гл. 1, 16 ; 17). И у новом завјету; Блкздит^ дм никтоже клск прглкститт* (Мат. гл. 24, 4). В ие / И лите себ ^ ј ДД НЕ КОГДД ШТАГЧД^ОТТч 1*РАЦД КДШД ШКЕДЖХЈЛП^ И П 'ГАНГТК0Л1 и шчдлклж ж И теискнлти [Лук. гл - 21, 34]: Вниждитј нк* н БС{,и8 стлд & (Дјел гл. 20, 28). И још много и много има заповиједи поред Десетословња. I 6 ) Списи св. Отаца јесу књиге. које су исти написали, а садрже у себи разјашњење слова Божјег, или проповиједи, које су народу изговарали, или што друго, што је било на корист цркве. 7 ) Под предањем црквеним разумијевају се установе и правила, која оиредјењују: како се има једно друштво хришћанско управљати, када и какве празнике светковати и с каквим церемонијама. Пост је Господ установио; но кад