Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 75

удар силнога грома, баца га у таму очајну .... он долази к себи, просуђује сдадост порока те увиЈја н>егово горко ништавило, броји своје духовно благо и најпосле долази до увјерења, да је он бедни просјак. Бедан и сиромашан па опет блажен, јер цариник (митар) и Фарисеј живљаху у лажи, а сад познају истину; јер дане своје проводише у горкој самообмани, што је сад све разорено, јер окренуше ле|>а тами а лице своје истини: Блажени су сиромашпи духом, јер је њихоео царство небесно. Је ли њихово? Но Боље је рећи : њима ~Ке иришсши. Сиромагини се спремише и кренуше на пут, једнога дана, да наскоро доспеју у небеско царство; но они још нису у њега ступили. Они метоше већ једну ногу на прву степеницу лествице, којом се небу иде, али другом ногом стоје јотп на земљи. Од њих би лудо веровати, да је већ сада њихово небеско царство. Не односе ли се сва остала блаженства на будућност; да &е се утешити, да Ле помиловани бити, да &е се синовима божјим назвати. Но што ја видим ? Хришћани који су савршенство иостигли, оно у 9 блаженства, т<} су мученици, а за ших се каже: Њихово је небеско царсшво. И то је исто рсчено о верујућима у првом блаженству! Како! Исто обећање важи за мученике и сиромашне и обратно ? Како! Зар они, који су тек ступили на стазу твоју, припадају теби Исусе, баш као и они, који су је већ са свим прешли и својим знојем и крвљу пошкропили. Како! Зар царство небесно припада нама од оног часа, чим сами признамо своје сиромаштво. Јест, ти нам велиш, ти, који си оваплоћена истина; да је, а не да ће бити сиромашних царство

небеско. Где ће се сад наћи људи, тако будаластих, да неће радити на својој материјалној пропасти, која ће им одмах небо и блаженство осигурати, иа да ће противно теби тврдити, да су Фарисејство и светска уживања богатство, које више вреди од твога спасења и да веће блаженство имају, него што може твој мир дати? Али ко слуша твоју проповед ? Ко се пашти да разуме твоју науку? Свет неће да се учи са твога живота живети, у твојој радости уживати и њој се радовати. Због греха је он са свим обезумио. Ми, које избавља милост твоја од света, ми ти верујемо. Ти нам велиш, да царство небеско припада сиромашнима и узимамо те за реч. Ти нам то кажеш, и ми оберучке пригрљавамо таку срећу. Ти нам велиш и то, ако смо сиромашни, да ћемо се оснажити речју твојом, да ће нестати сваке сумње у погледу нашег спасења, која се рађа у срцу нашем. Кад смо сиромашни? . . . . Је ли нам то заиста могуће, да се прршључимо броју твојих сиромашних, а да то не будемо (нисмо)? Не ћемо ли ми то по својој тајанственој радости сазнати ? Заиста духовно сиромаштво и блаженство срца налази се у најтешњој вези само у тебе, и ко се осећа блаженим у свсм сиромаштву, заиста мора бити свестан и уверен да припада стаду твоме. Тп си заиста, о Ис^се, добро познавао срце човечје, кад си рекао, да небеско царство припада сиромасима као мученицима; јер се јунаштво твојих сљедбеника и иеповедпика састојп у сиромаштву и остала блаженства показују нам развитак овог духовног живота, који сиромаштвом започиње. (Наставиће се.)