Bosansko-Hercegovački Istočnik
Стр. 64
Б.-Х. ИСТОЧНИК
Св. 3
Религијозно -мора лни листићи. Намијењено тгравословној сриској младежи и сваком хрили&анину. Превео и попунио: Јован ПетрОВИћ, свештеник-катихета и проФесор у Загребу. (Наставак). IV.
Не богми се узалуд. Не узимај име Господа Бога узадуд (Исх. 20. 7.) Бпо један учен муж, који је цијелог свог живота изучавао свјетила небеска; што се више бавио науком својом, тим се све више дивио дивној премудрости Божијој, — небеса казују њему славу Божију, и он, поражен ве«личином и свемогућством Творца васељене, није никада изговорио свесвето име Божије иначе, него сшојеКи и свагда ошкривене главе. Ево, браћо, примјера достојна најусрднијега подражавааа! Ево како треба свето поштовати најсветије име Бижије! Не узимај име Госиода Бога швојега узалуд (Исх. 20, 7.) — то је трећа заповијед Божија: свешо је и сшрашно име његово (Пс. 110. 1.); не И<>, иред Госиодом биши ирав, ко узме име његово узалуд (Исх. 20. 7.). Не кунише се именом мојим криво, јер Кеш оскврниши име Бога својега (Лев- 19. 12 ). То говори сам Господ Бог. II доЛи 11у к вама на суд, и биЛу брз свједок ирошив.. . онијех, који се куну криво именом мојим (Малах. 3. 5.) — ево пријетње његове свима нарушитељима његове свете заповиједи! Слово је Божије — чисто огледало: погледајмо, браћо моја, у то огледало и видимо саме себе. Сјећамо ли се ми овога страшнога завјета Божијега? Поштујемо ли свето и страшно име његово, као што се заповиједа? Та жалосно је и помислити, а камо ли говорити о томе, најљубезнији! Ми се називамо православним хришћанима; добро знамо, да нема на земл>и истинитије и спасоносније вјере од наше свете вјере пранос.лавне; а у ствари . . . зар се не
стидимо, да Јевреји, који никако не вјерују Господа Исуса Христа, — ипак испуњавају трећу Божију заповијед тако, да би се и ми требали учити од њих! . . . Кад би Јевреј морао у обичном разговору изустити страшно име Господње (по јеврејски — Јехова ), он га не изушћује друкчије, него, мјесто да каже: Јехова заповиједа, Бог је одредио, Јевреј вели: Он је заповиједио; Он одредио. У вријеме старозавјетно, ноштовало се код Јевреја име Божије тако свето, да га исписиваху на дашчицу и не дозвољаваху никоме та слова носити, до ли првосвештенику. А код нас гријешних . . . Пођи само улицом испред дућана, за^и у ма коју кућу, завири у трговину, па у крчму: гдје нећеш чути имена Божијега, да се узалуд узима? „Бога ми! Кунем ти се богом! Бог ме наказио! Тако ми Христа!
?«
и томе
слично богмање чује се не само у обичном разговору нашега свијета, него и страшно је рећи! — шта више у шали, доколици, у разговору непристојном! Други лаже, на очиглед лаже, којешта говори, да само слушаоце увтери, а сам скоро уза сваку ријеч додаје: „Бога ми, види Бог!" и слично. И њега радо слушају, као да је заиста тако; и нико не ће да заустави безумника, нико и не мисли на то, да сви они, који слушају, постају участницима страшног гријеха узалудне клетве имена Божијега! А шта да рекнемо за наше трговце. Гдјекоји је готов да се и по хил.аду пута закуне, само да му спане е врата његова прележала роба, само да оисјени муштерију. 1Нта је њему стало, да обмане не само ближњега, него, —