Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 127

и поглавари њихови, који живе било то по најдикљијим предјелима и пуетарама Азије и Африке, као и они што живе по просвећеним мје<'тима Европе, сматрају да је потребно молити се Богу, и да има мјеста за молитву. — Молитва је средство, иомоћу кога се одржава веза између душе наше и Бога. Молитвом и св. тајнама обнављамо ми у души нашој образ и подобије божје, и тим човек доводи себе у најтјешњи саобраћај с Богом. Сваки човјек, православни хришћанин, који се искрено и уредно Богу моли, а притом се влада потпуно по закону његовом; тај се заиста може очекујући надати, да ће постатн у загробном животу учасником вјечног блчЖенствч, — у царству небеском. Сваки православни Хришћанин, може се молити Богу у свако доба и на сваком мјесту, Но најподесније је мјесто за молитву : храм Господњи-дрква, коју је основао наш Христос Спасител>, јер се у цркви свршава св. литургија, која је установлена Исусом Христом, ради нас, и нашег душевног спасења. Па кад знамо, да је црква Богом установљено мјесто за молитву, да се запитамо': долазимо ли ми у св. цркву у дане недел,не и празничне слушати службу божју ? — Одазивамо ли се ми христијанским дужностима, онако, како треба и како нас Бог дужи ? На поменута питања одговорите ви драга браћо; а и ја по мојој увиђавности, са тешким болом у души могу рећи : да слабо и једно и друго чинимо ; јер, како видим, овладало је грозничаво стање међу нама и борба за тековинама, за страстима и жудњама тјелесним овога свијета ; све нас је то повукло за собом, све нам то смета нашем душевном спасењу. Многи опет зчнешењаци мисле и то: да молитва ништа и не помаже, и да од молитве немамо никаквог стварног успјеха; па за то слабо и долазе у цркву на молитву. Заиста и јест молитва бескористан посао, само ако она не потиче из љубави према Творцу; и ако она није искрена и усрдна, већ ако се она чини из наких личних побуда. Човјек огорчен, који дотле није ни мислио о Богу, који ће Га одмах сутра заборавити, сјећа се Бога само онда: кад је у каквој нужди п невољи; као на пример један непросвјећени Китајац или Јапанац, кад се на везе у свом

чамцу на море, а горостасни вали морски побјесне, па стану његов чамац ; као малу трску пребацивати тамо и амо, а он онда од страха и невоље, сјећа се Бога и диже руке к небу и тражи помоћи од „озго" — од Бога, а дотле Га се није никад прије ни сјетио. Зар овакви се истинито Богу моле ? Многи би хтели драга браћо, да молитвом постигну одмах што желе и што им Фали ; но онда то не значп да молитву вршимо из љубави према Творцу; него аа то: што нам налажу, да тако чинимо, наши лични интереси. — Драга браћо, доста нам је то, кад знамо, да је Бог отац свију људи; и да је његова неограничена родитељска љубав најузвишенија. Земаљски родитељ, не може свом чеду зла пожелити, па макар тај родител. био неваљао, он не ће свом дјетету кад му оно потражи хране, дати отрова. У колико се онда више брине за нас свију наш отац небесни, и Он се заиста не ће оглушати о нас, само ако се ми владамо по Његовој св. вољи. Пуне су свога значаја драга браћо, оне ријечи апостолске које кажу : „Непрекидна молитва праведнога много може да поможв". (Јак. 5. 16.) Из ових ријечи апостолски драга браћо, видимо да права и истинита молитва није без успјеха, само треба да у те ријечи тврдо вјерујемо, па онда све знамо, о потреби исгините молитве. Борећи се овде на земљи и тежећи, да неку срећу заснујемо овде, ми заборављамо на цил. нашега земаљскога живота, а треба да знамо, да смо ми овде на земљи само Једни путници, који путујемо од овог времена тренутног жпвота, у онај вјечни загробни живот, и тек ће мо тамо видети, како смо много изгубили од времена, трудећи се овде на земљи да угодимо жудњама телесним, а ни најмање не помишљајући. о душевном спасењу у заграбном животу. Тамо ћемо се кајати, али ће бити доцкан ; Тамо ћемо впдети, колико нам земаљски тренутни живот служи на пропаст душевном вјечитом животу ; само ако се ми нијесмо овамо владали, онако, како вас Бог дужи. За то, драга браћо, немојмо никад заборављати, као правоол. хришћанп и Срби, на нашу хришћанску дужност. Молимо се драгом Богу у свако доба; ггри почетку нашег сваког рада и посла, а тако исто и по свршетку; ејетимо се Бога, н иштимо помоћи од Бзега Дола-