Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 321

треним мислима не треба да малакшемо од продуживања молитве, ако Господ, по Својим мудрим благим и свагда спасоносним за нас намерама, и за дуго не испуњава молбе наше. „Не говорр", — учи нас св. Јован Златоусти, — „не говори: Бог ме неће чути и није ме чуо. Он ће брзо опазити тво]е молбе (ако је то за тебе корисно)... Не говори - ја сам заиста недостојан, па за што ц да се молим. .. И Хананејка жена била је у у сличном као и ти положају .. . Не говори : ја сам много грешио.. . Бог гледа на намеру твојих дела, на унутарње расположење твоје при свршавању тих и других дела. Ти можеш шта више и не бити Његовим пријатељем; можеш захтевати од Бзега оно, што ти Он и није дужан; ти можеш проарчити наслеђену ти очевину и на дуго време удалити се од Бога ; ти можеш бити заборављен и најпрезренији од људи; ти можеш приближити се Богу, но кога си роптао и кога си жалостио; пмај само жељу

молити се и ићи за Христом; ти ћеш све постићи, умилостивићеш гњев Божанственог правосуђа и ослободићеш се казне за грехе" (Руков. длА сел. паст. за 1892., т. 2. стр. 21—22). Мора се", — учи други један светитељ, — „мора се не само искати, него и тражити; не само тражити, него и куцати, т. ј. без престанка искати и очи своје душевне к милосрђу Божјем подизати" (Тих. Задон., — т. 2, 302).. . „Недоетојност твоја не можете повредити. Једино се захтева, да оставиш некорисне и гадне жеље и с покајањем да притекнеш к Оцу небескоме . . . Као што је капљица воде спроћу мора, тако су исто и греси твоји у упоређењу с неописаном Христовом благодаћу" и милошћу (Тих. Зад. т. 1, 185). Амин. У Митровици 1894. Прерадио: Григорије А. Николић, свештеник.

Посданица Св. в ел. Василија Григорију Богоелову. О монашком установљену.

Познао сам твоју посланицу, као што познају другови своје другове и као што дјеца познају своје родитеље, кад им се јаве. У установљењу нијесу баш сва мјеста изредна, као што би неку л,убав на души осјетио, када би ти међу, нама живио, и док прије тога не би дознао што о природи и стању, твој истинити разум и твоја достојна душа, не би могла овдје измијенити ништа, против онога блаженетва, које постоји у нашој заједници. Ја дакле, који чиним сам, на свршетку сам ноћи и дана, па се стидим писати . . Оставих своје пребивање у граду, које је изложено злијем тамама; али себе тамо задржати не могох. Ја сам сличан лађару, који плива на мору у чуну, и не умијући управљати веслом (крмом), — изгуби се и у великој лађи видећи многе горје валове, који се приближују њему . . И, био чун или лађа, враћа се бјежећи од валова, да га не прогутају ; и не знајући шта да чини, бјежи у пристаниште да се спасе. Тако је и наше живљење:

Живећи у нама страстн, носећи их собом свуда, оне нас пометају, и ако се ништа од ове пустиње не користвујемо — као што нам чинпти треба — како ћемо друкчије ходити оним стопама најчпстијем спасењу? — „ Ако /м хоИе за мном да иде — рече Христос, да се одрече себе, да узме свој крет и за мном нена сшуиа /" Ово је као ћутљиви резум имати и искуство њиме постићи. Како је очима лако виђети, што нађемо, а што је непознато није могуће. Ко хоће да учини ; да боље види, потребно му је извјесну свјетлост постићи. Тако п човјечијем разуму видећи и прпвлачећи га свјетске ствари, тешко му је гледати безопасно у истину. Још више они, који нијесу свезани узама брака, бијесне жеље и старања нека нападају га и муче. Који се спојио са женом, има друго старење и живљење . . Који је без дјеце, да му је много дјеце! Када му се нађу дјеца, труди се, да их васпитава; жени да донесе рану и кућну потребу ; слугама да управља ; па му сејош случе невоље : свађа са сусједима, тужбе по суду, биједе на путу; орање, сијање; не постићи што се