Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 364

Св 10

азвао кад Га се је дошакнула крвоточива жена: кћери! тавоја те је вјера сиасла (Мар. б, 34) Назвао је вјером дрску и непресшану молбу жене Хананејке, да јој кћер исцнјели; о жено! велика ти је вјера, мек ти буде како желиш (Мат. 15, 28. ) Назвао је вјером усрдносш и тируд љубави људи, који су Му донијели на постељи узетога: видјев Исус вјеру њихову рече узетоме: отпуштају ти се гријеси (Мат. 9, 2; Мар. 2, б.) Назвао је вјером жарку благодарност губавога, когаје исцијелио: устани вјера те је сиасла (Лук. 17, 19.) Нитамо: шта су знали о Христу, ти људи, који су увијек ишли за њим у гомилама, да Га чују и да их исцијели (Лук. 6, 18?) Само је мутно, нејасно схваћаље, које се је раширило било у народу у томе, да ли је он обећани Месија, еастављало сву богословску ученост тих простодушних људи, који су му трчали као слијепи свјетлости, као жедни водп и гладни хљебу. Побуда за вјеру била је у њих потреба помоћи, а основ увјерења у божансхо достојанство Исуса Христа бјеше велика милост, коју је према њима показао и дивљење свемогућству и благости Добротворовој . Међу тим те просте душе најпоелије, по силаску св. Духа на аностоле и нрбповиједи апостола Петра тисућама обраћаше се Христу и саставише језгро васељенске цркве. Од љих постадоше лроповједници вјере, мучениди за Христа, борци за истину с љезиним противницнма, — и свеје то бивало по задуго, док се нијесу тачно одредили догмати вјерски и појавила богословска наука. Ево свега иеповиједања вјере, које је изрекао бољар царице Кандакијске послије проповиједи апостола Филипа на колима. путем из Јеруеалима: вјерујем, да је ТТсус Христос Божји син. Зато признање крстно се је, ирикио је дар св. Духа и благодаћу, утјешивсе: продолжд,!-!. пвт& гкои рлд^А(А. (Дјела ап. 8, 39.) 'Га права покорност очевидала Христа Сааси т еља Његову позиву, гсоји је називао вјером, у свима појавама, чини темељ савршенсгва за сва времена у свијех Његовпх истинских и вјерних. Исус Христос Спаеитељ је свега човјештва за све вијекс: л кл.ии егч-к ко кја дни до јкон - мм * к-ккл (Мат. 28, 20.) Његов се позив еаопћује људима слушањем Божје ријечи (Рим. 10, 17;) сви, који су у нега повјеровали, називају се по в азнесењу „позванима ка вјери" (2 Тим. 1, 9.; Еф. 4, 1.) Њихово наравствено стање Госиод

назива вишим према стању оних, којих је милостиво Он сам примио вјеру, проповиједајућ пм науку о Божјем царству: благо онима, који не видјеше и иовјероваше (Јов. 20, 24,) И умјесто да им је пред очима, јасно им говори човјечјим гласом, усељује се у њихова срца благодаћу св. Духа, по обећању: килкна кт> них"к и по^ожд8 (2. Кор. 6. 16.) — помоћу њихове вјере (Еф. 3, 17,) они се у њега обуку или он прима у своје крило чим се крсте: 6.1ицк1 ко ХГрИ ст- крнтисгнж, ко Хригг»1 и)к<!(ко 1 тка Гал. 3, 27.) За ту науку знају сви који су хришћански васпитани. Но апостол тражи више него ли знати зато; он тражи као залог јасно знање, да ли је Христос у нашој души, осјећај, је ли у нама, као унутрашњи доказ о нашој живој вјери; којим ћемо познавати свагда, кад устреба, да ли се с вјером слажемо. То је управ и био повод посланици апостола Павла Коринћанима. Коринћани су посумњали под упливом лажне науке у богомнадахнуће св. апостола. Он вели: ,. /> и тражите доказа је ли у мени Хрислаос (2. кор. 13, 3.)," но погледајте је ли Он у вама. Осјећај^ћ Га у себи, нећете | посумњати, да Он из мене говори." Данас се у нас образованих људи лако 1 рјешава питање о вјери сваког од нас, кад буде | прилика да се о томе говори. Говоре: „Ја вјерујем, ! не одричем Божје биће, потребу хришћанства и цркве за прости народ и т. д. а затим ја сам слободан да о свему просуђујем по своме увјерењу што се тиче вјере." Но да се како треба суди о вјерекии питањима мало је допустити да има Бога или не одбацивати ове или оне догмате, већ треба, по апостоловој ријечи „бити у вјери," живити у вјери, иматп у себи Христа. Без тога или без присуства Христова у нама, не можемо сачувати праву разумну вјеру, а себе од заблуда вјерских, као штоћемо видједп из даљег премишљања- Како ћемо се несумљиво увјерити, да је I Христос у нашим срцима? — Не умовањем или | тумачењем већ испитивањем. „Вјера се не утвр! ћује" говори апостол „на мудрости човјечјој него, .. на сили Божјој" (1. Кор. 2, б.) А како је дух људски оиће живо, обдарено различитим спо| собностима и вазда ради, те и Христос станује | у њему —■ не као непомичан или не радећ, или као онај, који само гледа наш живот и свједо к