Bosansko-Hercegovački Istočnik

Отр. 56

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Ов. 2

самога Бога, а у корист српске цркве и народа. II ни]е прошло много, а он је био разглашен ио свима св. манастирима атонским, као најискренији богомољац, најтачннји*испосник. Манастир му бјеше небо на земљи, под чије је окриље долазпо ирвн а одлазио погаљедњп. Молитвај Богу спасла га је, а ност крепио га је; те је могао достојиије пзвршитн тешки, и у исто вријеме н значајни посао за српску дркву. Поштујући га цијело атонско братсгво ради врлина, а цијенећн због учсности, епнскоп солунскп Конста1тдије пронзпеде га за Архимандрита. Послије смрти очеве, брат Стеван, поставн га за пгумаиа манастира Студенице. У тој светој лаври српској, пресадио је међу калуђерима кн ,иЖ1 -вност, која је у то вријеме, прнступачна бнла само монашком реду, завео је преписивање богослужбених књига, са којпма је српска земља била сиромашна. Послије тих значајних радова у српској лаври, дошло је вријеме да изврши, врло значајну мисију, која му је свагда тпштила родољубиву душу. У договору са братом Стефаном, наумп ићи у Цариград и молити патријарха: да српску цркву прогласи самосталном и да ср бина хиротонише за српског Архијепископа. И, }ћеговом богоданом бистрином и заузимањем, из вршеио је то значајно дјело. Патријерх тадашњи Ђенадије пссветн Саву за првог српског Архијепископа, а цркву нрогласи самосталном. Од тога доба, почиње српска црква жнвнти животом правилним, јер је у лицу св. Саве добила пастпра, којн је своје стадо истински љубио; добнла је Јерарха, који све што је проповједао и говорио, посвједочавао, је дјелом. ЈгБегово архијерејско достојанство, није га спрјечивало, да путује у најудаљенијо крајеве' своје простране дпјецезе, те да поучава паству своју, како вјерп и врлинама, тако и пољским радовима. У многим мјестима, подизао је школе; јер жеља му бјеше, да просвета сине у српскоме народу, те да га препороди духовно. То свето дјело вршио је с братовом помоћу н његовим прилозима.

При крају светитељског му живота, пошљедња му жеља бјеше, да видп и пропутује света мјеста у Палестини и да се поклони гробу Хригтовом. и жеља му ја била испуњена. Враћајући се из Палестине у домовину, сврати се своме пријател.у, кнезу Бугарскоме Аеену, који га јпајсвечаније примп и почасти. На Богојављење, по жељи кнежевој, одслужп службу Iјожију у цркви и послије службе разбоље се и 13. јануара 1236. годипе лицем у недјељу испусти своју светитељску душу Богу. Чули сте љубезни Хришћанп о жнвоту св. Саве; чулн сте о његовим светптељекпм врлинама; па чули сте и о његовпм значајним дјелима, како за српску цркву, тако за школу и просвјету. И сашлугаавши све, ви ће те се сагласити, да смо гријехом ослабљени, и нисмо у стању, да нагаега светитеља и великана славимо онакс, како заслужују његова света дјела. Д])агн ХришЛани и Срби! Ево смо се сакупили у овом Божнјем дому у великом броју. Дошли смо да увеличамо ову нашу славу; догали смо да се одужпмо св. (. ави; али одужити се нећемо моћи. само молптвом упућеном светнтељу, одужити се нећемо моћи, ни похвалним пјесмама св. Сави. Молнтве упућене св. Савн, пјесме похвалне, нису у стању, да нас одуже. Испунимо покрај молпгава н иох валннје пјесама, јога и добра дјела, па ћеио се одужити његовој великој сјени. Учпнимо добровољпе прилоге нагаој школп, која је нод впсоким покровптељством нагаег премилостпвог цара и крал>а Франца Јосифа I. Заштптимо школу нашу, па ће и нама бити заштитник иред престолом свевншњега Творца свети Сава, са својим смиреним молнтвама „ко к-бки". Амнн. Говорио: Милан МарјановиК. свештеник.