Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 57

Црква Историјско предавање европејскијех ид Од Јована Шарића. пар^ Питаље школе и дркве врло је важно; оно јопг трајо и још није свршено како би требало да је. Када се рече: црква и школа, тпкола и црква, с тијем је много речено и као да је казано: с тијем је све свршено о опстанку, нанретку и народном ашвоту. Данас је изван сваке сумње гопорити о школи и цркви, а да се неговори о користи. Ми, који емо и у једној и у другој струци, бацићемо бесиристрастан поглед на обје гголовине овога тштања, т. ј. и на школу и на цркву , јер су обје исцрпљене из потрсбе, природе II народне душе. Узмимо само просто ријеч: „м ародна школа ", па ћемо одмах доћи н-1 закључак: да је она најбоље и најмоћније средство к подизању п ширењу народне просвјете, а путем тога и народнога благосгања, као једннога поузданога тељеља, на коме се подиже и зида народна будућност. За то ћемо баш одмак и нристуаити начину и казати, да се не ћемо упуштати у ма која посебна питања, стојећа изван круга, кога смо себи обиљежили. За то ми смо се ријешили гсворити о одношају школе к цркви, што данас сачињава иолемички предмет тумачења међу западно-европским богословима и педагозима. При опредјелењу истпнитоститијех установа, створио се велики и тешки процес — пј авда, у којојсебори црква са школом за аутономију и независност. За то и јест задатак овој расправи, да изнесе неке потанкости тога писања — процеса — препирке, и да читаоце упозна са суштином борбе и са главним мотивима, па да се покаже њезин исход у практичном животу. Заподјенута борба мећу црквом и школом у опћој суштини дотиче се и једна и друга народнога образовања. Но, док нијесмо заишли дубље у то иитање, упитајмо се: како да се изведе тачно граница одјељујућа право цркве и школе као уредаба позванијех подједиако обрађивати једну и исту њиву? Да ли може и да ли је дужна и има ли права црква руководити то дјело на основу властитијех закона? Да лн је школа аутономна установа, или је тек суро-

: тпкола. ја у питању одјелења школе од цркве. ^а церањског у Далмацпји. гант највећијех уређења Цркве и државе? Или као што неки пнтају лаконички, шта треба истаћп за подлогу као основ народнога образовања, — теологпју нли педагогију. '1а опће тешка дилема, нсход је, из кога се поелужила препирка и посталз почетком борбе између теологије и педагогије, цркве и школе. Драматизам те борбе у томе је: што обје те тешке стране ступају преда нас са таковим правпма, која подједнако у вама изазивљу наме симпатпје. Односно тога, на самоме дјелу, зар није посвећена мисија Христовој цркви на земл>п л,удпма објавнтп Пожију истину као норму нашега позпавања о ЈЈогу, свијету и човјеку? Коме ли с друге стране није драга судбина школе с њезиним драгоцјењенпм благама — науком, као резултатом велпкијех користи народа и човјечијаг ума сазнати истину, као илод вјековите култаре човјечијег рода? Када знадемо, да су те двије уредбе — Божија и човјечија, дужне ићи на руку дјелу облагорођења човјечијега, а раздјељују се и подјељују једно од другога, то је близу ума, да су ти факти достојни осуде. као узроци подјелења, и то нам мора бити предмеТом незалуднога љубопптства, већ устострученога саучешћа у судбини њиховој, чији излазак дужаи се одазвати с радошћу или жалошћу прсма нашим ннтересима. Питање односно одношија школе и цркве на тај је начин пнтање социјално, п његово рнјешење на ирактики основано у томе или другоме смислу, ио чему одазваће се тако или нначе на свима устројима човјечијега жпвота 1 ). То питање обухвата опћените различите интересе и у томе њиховоме суду заузимљу учешће не само теолози, педагози, већ и јуристн и државни људи. Оно себи налази мјесга не еамо у књизи научењака, већ и на катедри проповједача, на трибуни парламента, а и на страницдма сувременоТга новинаретва. Ми немамо права то пптање назвати повнм, јер оно бјеше заподјевено у прошломе стољећу, ') Видн о овомо брошуру Моћшв, Ј). Ма;ег'1аИк »!8сће Ј(31ееп !п <1 тоЉгпеп Уојквеггећип^, ВоП81а<14 1873.